Senua’s Saga: Hellblade II nastavlja tamo gde je prethodnik stao, ali dodaje nove elemente. Dizajn zvuka je ključan deo dizajna igre koji obično izgleda zanemareno. On je presudan za imerziju igrača u njihovo iskustvo, a može nas i povezati sa likovima na jedinstvene načine.
Hellblade: Senua’s Sacrifice iz 2017. godine, imerzivna puzzle akcija-avantura koju je razvio Ninja Theory, podigla je ovu imerziju na viši nivo fokusirajući se na binauralni zvuk. Imerzivni zvuk nam omogućava da na jedinstvene načine razumemo Senuine unutrašnje misli, sumnje i borbe, gušeći vas dok joj pomažete da navigira kroz Helheim. Sada, sedam godina kasnije, Senua’s Saga: Hellblade II, objavljen od strane Xbox-a, preuzima sve ono u čemu je original uspeo i podiže ga na viši nivo, iako ima nekoliko promašaja.
Senua’s Saga se odvija malo nakon događaja iz prve igre. Senua putuje u nove zemlje nakon što je njeno selo izgubljeno. To dovodi do toga da je zarobe trgovci robljem koji, pre nego što stignu na svoje odredište, bivaju prevrnuti talasima.
Još uvek noseći sa sobom sumnju u sebe, Senua internalizuje svaki gubitak, svaku porobljenu osobu koju nije mogla spasiti iz olupine i počinje da usmerava svoj bes na same trgovce robljem. To rezultira novim ciljem: zaustaviti trgovce robljem i okončati tiraniju na nordijskom pejzažu, bez obzira da li je tiranija ljudska ili neljudska. U tom procesu, ona će saznati tačno gde je njeno mesto u njenom novom pogledu na svet.
Dok je prva igra pokrivala brojne aspekte internalizacije krivice i gubitka, Senua’s Saga na mentalno zdravlje gleda na drugačiji način. Ovog puta kroz društvene borbe i kako mi kao ljudi imamo neverovatnu sposobnost da se izborimo sa poteškoćama. Senua, kao glavni lik, sve to prikazuje na neverovatan način. Njene „furije“, ili glasovi u njenoj glavi, dodatno pomažu da se balansiraju izbori koje Senua pravi dok putuje kroz različite predele i suočava se sa različitim stranama nordijske mitologije. Sve to služi kao sjajan balans sa ljudskijim aspektima priče.
Senua sreće nekoliko različitih ljudi i likova koji se svi suočavaju sa sopstvenim demonima, unutrašnjim i spoljašnjim. Svaki od njih mora da izabere da li da veruje strancu koji obećava da će pomoći ili da zaključa svoje selo ili ljude daleko od spoljnog sveta, održavajući status kvo dok se suočavaju sa divovima, draugrovima, vremenskim uslovima i još gorim stvarima, koji svaki predstavljaju katastrofalnu pretnju njihovom postojanju. I upravo je rast Senuine grupe i njihova sopstvena duboka istorija ono što ovu igru čini tako nezaboravnom nakon što se dođe do kraja.
Senuin lik nikada se ne oseća kao posuda za ovu priču. Ovo je njena priča kroz koju smo mi samo vođeni. Njene promene su toliko opipljive da je na kraju potpuno jasno gde je završila. Čak i ostali koji odluče da joj pomognu prolaze kroz sopstvene promene koje nikada ne deluju iznenada.
Nijedna sekunda priče nije izgubljena. Svako slobodno vreme ispunjeno je dijalogom, od Senuinih unutrašnjih glasova do zanimljivih razgovora drugih likova koji sve pomažu da se Senuin svet još više proširi. Njene borbe iz prve igre još više imaju smisla kako saznajete koliko ljudska rasa deli zajedničke borbe u ovoj varvarskoj zemlji. I ta stalna razmena reči, iako može zvučati kao da može biti iscrpljujuća, posebno sa binauralnim zvukom, zapravo pomaže da sporiji trenuci hodanja i uživanja u pejzažu postanu značajni.
A sve je to dopunjeno zadivljujućim pejzažima na svakom koraku. Ovaj nordijski svet je zapanjujuće slikovit. Ponekad sam se samo zaustavljao da uživam u talasima koji udaraju o stene, valovitim travnatim brežuljcima i vodenim pećinama jer su svi izgledali tako stvarno.
Bilo je nekoliko neobičnih trenutaka kada se činilo da je Senua van mesta, svaki put kada bi došlo do blagog pada kvaliteta. Ali to se obično događalo prilikom prelaska iz cutscene-a u gameplay koji inače iznenađujuće dobro prelaze jedan u drugi. To su bili trenuci kada nisam mogao da kažem da li kontrolišem Senuu ili ne, što je srećom brzo nestalo nakon nekoliko koraka kada se vratila sigurnost.
Iako svaki trenutak Senua’s Saga izgleda kao „Igra“ koja dokazuje zašto vam je potreban Xbox Series X da biste iskusili svu njenu lepotu, bilo je trenutaka koji su delovali ograničeno zbog ovog grafičkog pomaka. Posebno sa frejmrejtom.
Mnogo puta bilo je primetnih padova frejmova. Bilo da igra nije mogla da podnese sve što se dešavalo na ekranu, kao tokom borbe ili jednostavno hodanja okolo i prelaska u nova područja. To je bilo veoma nekonzistentno i pokvarilo je trenutke dok ste upijali prizore. I ništa u postavkama nije moglo to da popravi. Ovi padovi delovali su kao deo igre za koji se nadam da će uskoro biti popravljen.
Što se samog gameplay-a tiče, mnogo ćete hodati. Za to vam toplo preporučujem da uključite trčanje kao opciju koja se može uključiti i isključiti u meniju, a ne držati dugme. Senua ponekad hoda malo previše sporo, a trčanje čini te trenutke mnogo prijatnijim. U tim trenucima, uživajte u svemu što vidite. Slušajte sve što se dešava. Ovi trenuci su dobra tišina pre oluje.
Ali sporije hodanje gotovo ometa elemente zagonetki igre. Ponekad ćete morati da se krećete kroz prostorije nalik lavirintima da biste pronašli simbole ili druge objekte koji će vam otključati put napred. Ove zagonetke nikada nisu previše teške, ali mogu biti izazovne i zahtevaju da odvojite trenutak da razmislite o tome šta dalje da radite. Uglavnom, ove zagonetke su sasvim u redu. Nisu ništa posebno, ali takođe pružaju mnogo slobode koja ne bi trebala biti toliko prisutna.
Uzmete li na primer spomenuto pronalaženje simbola. Bićete zaduženi da pronađete različite nordijske rune u području napravljenom od različitih delova objekata ili pejzaža. Ako ste 80% puta do poravnavanja svega ispravno, igra će vam jednostavno dati to. Završit će poslednjih 20 posto. Ako ste bili skoro tu, i potrebni su vam precizni pokreti da biste bili tačni, u redu. Pomeri kameru za igrača tako da se ne nervira zbog nečega tako sitnog. Ali davanje previše pomoći gde to uklanja trenutak „aha!“ čini da se zagonetke osećaju više kao prepreke na putovanju nego kao nešto što doprinosi Senuinom rastu.
Zatim, tu je i borba. Svaki trenutak svake borbe je takođe potpuno kinematičan. To su kao dobro koreografirane borbene sekvence koje se odvijaju i koje slučajno kontrolišete. Svaki neprijatelj je rizik i lako vas može eliminisati. Ali ovo je izbalansirano tako što se borite protiv sličnih neprijatelja iznova i iznova. Učeći obrasce, možete eliminisati svakog pre nego što napadne. Međutim, kada uzvrate, borba je fantastična.
Ni jedna borba se ne oseća zaista epski. Deluju zamorno, što doprinosi trenucima kada su Senua i njeni saveznici protiv nadmoćnih neprijatelja, ali mogu biti malo previše kada se borite sa istim tri do četiri neprijatelja. Ako znate protiv koga se spremate za borbu, onda svaki put kada znate da će borba uskoro početi, počinje da se oseća kao teret.
To se dodatno pojačava činjenicom da se stalno borite jedan na jedan. Kada ubijete jednog neprijatelja, kratka cutscene se odvija. Ovo pojačava koliko je borba haotična i prljava dok ne dobijete novog protivnika. Čak su i šefovi samo duže verzije borbi koje ste već prošli. Za kvalitet koji isijava iz svega ostalog u Senua’s Saga: Hellblade II, pomalo je razočaravajuće što borba, jedan od mojih ličnih vrhunaca originalne igre, nije dobila istu količinu ljubavi.
Ali to ne znači da je svaka borba dosadna. Fini detalji borbe su izvanredni. Efekti čestica su bučni, pariranje je impresivno, a glasovi u Senuinoj glavi pokazuju njenu istrajnost. Iako se ti glasovni komentari prilično brzo ponavljaju. Obratite pažnju, ipak, na svakog neprijatelja.
Ono što me je oborilo s nogu tokom borbi je kako Senua i svaki neprijatelj brzo izgledaju iscrpljeno kako borba traje sve duže. Posekotine na Senu su zapravo vidljive i ostaju na neprijateljima. Njihov oklop se polako lomi, a sama Senua postaje sve krvavija. Na kraju borbe, Senua izgleda kao čudovište koje je preživelo za dlaku, baš kao i oni protiv kojih se borila.
Senua’s Saga: Hellblade II je kinematografsko čudo. Scenski prikazi, poboljšani binauralni zvuk, pa čak i borbe stvaraju zadivljujuće trenutke koji retko gube vreme da ispričaju svoju fantastičnu priču. Ipak, taj cilj da bude kompletno kinematografsko iskustvo doveo je do toga da neki delovi ne ispunjavaju isti standard kvaliteta. Čak i aspekti zagonetki i istraživanja, iako lepi za istraživanje, imaju manji uticaj nego njegov prethodnik. Dok ove promene imaju tendenciju da se razvijaju s likovima, one jednostavno nisu toliko zabavne.