Za hiljade visokoobrazovanih stručnjaka iz Srbije, posebno iz rastućeg IT sektora, američka H-1B viza je dugo bila sinonim za ostvarenje profesionalnog sna – prilika za rad u najvećim svetskim tehnološkim kompanijama i sticanje neprocenjivog iskustva. Međutim, nedavna odluka američke administracije da drastično poveća takse za apliciranje i obradu ovih viza unela je nemir u globalnu tehnološku zajednicu i postavila ključno pitanje: da li se kapije Silicijumske doline polako zatvaraju?
Ova mera, zvanično predstavljena kao način da se zaštite domaći radnici, pokrenula je lavinu debata o njenim stvarnim, često i neželjenim, posledicama po američku inovativnost, ali i po sudbinu talenata iz celog sveta, uključujući i naše.
Šta je H-1B viza i zašto je toliko važna?
H-1B viza je neimigrantska radna viza koja omogućava američkim kompanijama da privremeno zaposle strane radnike na pozicijama koje zahtevaju specijalizovano znanje i visoku stručnu spremu (minimum fakultetsku diplomu). Ona je, praktično, glavni legalni put kojim inženjeri, programeri, naučnici, lekari i drugi eksperti iz celog sveta dolaze da rade u SAD. Tehnološki giganti poput Google-a, Microsoft-a i Apple-a, ali i hiljade manjih startapova, u velikoj meri se oslanjaju na ovaj program kako bi popunili nedostatak domaćeg kadra u STEM oblastima (nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika).
Cifre koje bole: Koliko sada košta „ulaznica“ za Ameriku?
Promene koje je uvela Služba za državljanstvo i imigraciju SAD (USCIS) nisu kozmetičke. Takse su povećane u više kategorija, a neke od najznačajnijih promena uključuju:
- Povećanje takse za registraciju u lutriji: Taksa za učešće u godišnjoj H-1B lutriji skočila je sa simboličnih 10 dolara na preko 200 dolara.
- Značajno poskupljenje glavne aplikacije: Osnovna taksa za podnošenje I-129 peticije, koja je srž H-1B aplikacije, takođe je drastično povećana.
Za kompaniju koja želi da sponzoriše stranog radnika, ukupni troškovi, uključujući advokatske usluge, sada lako mogu da premaše 10.000 dolara po kandidatu, što predstavlja značajnu finansijsku barijeru.
Paradoks zaštite: Kako veće takse mogu naštetiti američkoj ekonomiji?
Iako je zvanično obrazloženje da se ovim potezom destimuliše zapošljavanje stranaca i štite američka radna mesta, mnogi analitičari upozoravaju na suprotan efekat.
- Udar na male kompanije i startapove: Dok giganti poput Mete ili Amazona mogu lako da apsorbuju ove troškove, za manje tehnološke firme i startapove, koji su motor inovacija, ovo može biti nepremostiva prepreka. Oni će biti primorani da se odreknu talentovanih inženjera iz inostranstva, što usporava njihov rast i konkurentnost.
- Ne rešava se suštinski problem: Osnovni razlog za uvoz talenata nije želja da se plate manji porezi, već realan nedostatak dovoljnog broja visoko specijalizovanih stručnjaka na domaćem tržištu. Povećanje taksi ne stvara nove američke inženjere, već samo otežava kompanijama da pronađu kadar koji im je neophodan za razvoj.
- Smanjena mobilnost talenata: Jednom kada kompanija uloži ogroman novac u nečiju vizu, taj radnik postaje „vezan“ za poslodavca, što smanjuje njegovu pregovaračku moć za veću platu i otežava prelazak u drugu firmu, gušeći tako dinamiku na tržištu rada.
Pogled iz Srbije: Skuplji san i šansa za domaće tržište
Za hiljade mladih stručnjaka iz IT centara poput Beograda, Novog Sada ili Niša, ove promene znače da je put do posla u SAD postao znatno teži i skuplji. Manje američke kompanije će biti spremne da uđu u skup i neizvestan proces sponzorisanja vize, što smanjuje broj dostupnih prilika.
Međutim, ova situacija ima i drugu stranu medalje. Otežan odlazak najboljih kadrova može predstavljati šansu za Srbiju. Domaće i evropske kompanije koje posluju u našoj zemlji dobijaju priliku da zadrže vrhunske talente, pod uslovom da im ponude konkurentne uslove, zanimljive projekte i zdravu radnu atmosferu. Paradoksalno, protekcionizam u SAD mogao bi da postane podsticaj za jačanje domaće IT scene – fenomen poznat kao „brain gain“ (dobitak mozgova).
U globalnoj trci za talentima, Amerika je upravo podigla cenu ulaznice. Dok se dugoročne posledice još uvek analiziraju, jedno je sigurno: san o Silicijumskoj dolini za mnoge je postao dalji, a borba za najbolje svetske umove – daleko kompleksnija.
