Zamislite da nosite naočare i odjednom ste ponovo tamo – u vozilu u pustinji, čujete daleke eksplozije, osećate vibracije pod nogama, miris dima ulazi u nos. Ali ovog puta niste sami. Pored vas je terapeut koji kontroliše svaki detalj: može da pojača ili smanji intenzitet, da zaustavi scenu, da vas vrati u bezbednost. Ne morate da idete u Irak ili Avganistan da biste se suočili sa traumom – trauma dolazi k vama, u kontrolisanoj, sigurnoj formi.
Ovo nije naučna fantastika. Ovo je virtual reality exposure therapy (VRET, virtuelna realnost izlaganja) za post-traumatic stress disorder (PTSD, posttraumatski stresni poremećaj). U 2026. godini, VRET više nije eksperimentalna metoda – ona je deo kliničke prakse u mnogim zemljama, posebno za veterane, ali sve više i za civile koji su preživeli saobraćajne nesreće, nasilje, prirodne katastrofe ili seksualno zlostavljanje.
Zašto je ovo važno baš sada? Jer PTSD pogađa milione ljudi – u Srbiji i regionu, posledice ratova iz 90-ih, migrantske krize, porodičnog nasilja i saobraćajnih trauma i dalje su žive. Tradicionalna terapija (poput prolonged exposure ili cognitive processing therapy) radi, ali ima visoku stopu odustajanja – čak 30–40% kod veterana. VR nudi nešto drugačije: kontrolu, imerziju i, često, manje straha od samog početka.
Kako VRET funkcioniše u praksi
Osnovni princip je isti kao kod klasične exposure therapy (terapija izlaganjem): postepeno suočavanje sa traumatskim sećanjima i okidačima kako bi se smanjila emocionalna reakcija. Ali VR dodaje ključni sloj – immerzivnost.
- Pacijent ulazi u virtuelno okruženje koje oponaša traumatski događaj (npr. vožnja Humvee-om u Iraku, hodanje ulicama posle bombaškog napada, ili čak generičke scene poput saobraćajne nesreće).
- Terapeut koristi tablet ili računar da kontroliše scenarije: dodaje zvukove, mirise (preko specijalnih uređaja), promene vremena dana, intenzitet događaja.
- Sesije traju 60–90 minuta, obično 8–16 sesija.
- Između sesija, pacijent radi homework – ponavlja tehnike disanja, beleži misli.
Najpoznatiji sistem je Bravemind (razvijen na USC Institute for Creative Technologies, pod vođstvom dr. Alana „Skip“ Rizzo-a). Bravemind ima desetine scenarija za ratne traume – od iračkih ulica do afganistanskih planina. U 2025. i 2026. godini, sistem se proširuje na civile, sa novim modulima za seksualnu traumu, prirodne katastrofe i urbano nasilje.
Drugi primeri:
- PsyTech VR – komercijalna platforma sa 45+ nivoa za PTSD, 80+ za anksioznost.
- Niske cene alternative poput VR Photoscan – koriste se 360° fotografije stvarnih lokacija (npr. mesta nesreće) integrisane u TF-CBT (trauma-focused cognitive behavioral therapy).
Šta kažu najnovije studije (2025–2026.)
Meta-analize iz 2025. i 2026. pokazuju konzistentne rezultate:
- Jedna sistematska revizija i meta-analiza (Goharinejad et al., 2026) – 21 studija, 12 u meta-analizi – VR intervencije daju mali do umereni efekat smanjenja simptoma PTSD-a (pooled effect size –0.35, 95% CI [–0.57, –0.13]). Efekat je jači kod muškaraca, uzrasta 20–30 i preko 40, i kod studija sa follow-up-om do 7 meseci.
- Starije meta-analize (Kothgassner 2019, Deng 2019) pokazuju efekat g = 0.6 u poređenju sa waitlist-om, a sličan efekt kao tradicionalna ekspozicija.
- Novije studije (2025) kombinuju VR sa tDCS (transkranijalna stimulacija direktnom strujom) – veći efekat kod veterana, posebno onih sa depresijom.
- Za decu i adolescente – pilot studije sa VR-TF-CBT pokazuju smanjenje simptoma PTSD-a, depresije, problema ponašanja i poboljšanje adaptacije (Larrocha et al., 2025).
Efekti nisu samo na simptomima – poboljšava se kvalitet života, post-traumatski rast, autonomna regulacija (mereno HRV – heart rate variability).
Ali nije sve ružičasto. Dropout rate za VRET je oko 34–37% (slično klasičnoj ekspoziciji, više nego kod mindfulness ili present-centered therapy). Razlog? Intenzivno suočavanje sa traumom i dalje boli – čak i u virtuelnom svetu.
Prednosti VR-a u odnosu na tradicionalnu terapiju
- Sigurnost i kontrola – pacijent može da kaže „stop“ u sekundi, terapeut odmah prekida.
- Bolja imerzija – mnogi pacijenti kažu da se lakše aktiviraju sećanja u VR-u nego kada samo zamišljaju.
- Pristupačnost – može se raditi na daljinu (tele-VR), posebno važno u ruralnim područjima Srbije.
- Manje stigme – „Idem na VR sesiju“ zvuči modernije i manje „terapijski“ nego „idem na ekspoziciju traume“.
- Personalizacija – AI već ulazi u sistem – adaptira scenarije u realnom vremenu na osnovu fizioloških signala (srčani ritam, znojenje).
Izazovi i realne granice
- Cybersickness – mučnina kod 20–30% korisnika, posebno na početku.
- Cena – dobar headset + softver košta hiljade evra; u Srbiji još uvek retko pokriveno osiguranjem.
- Ne za svakoga – teško je napraviti tačan scenario za svaku traumu (npr. seksualno nasilje ili gubitak deteta).
- Dropout – visok kod ekspozicionih metoda; potrebno je više istraživanja kombinacija sa mindfulness-om ili fizičkom aktivnošću da se zadrži pacijent.
- Etika – da li je fer „ponovo traumatizovati“ nekoga, čak i virtuelno? Većina studija pokazuje da simptomi ne pogoršavaju dugoročno, ali individualni slučajevi postoje.
Budućnost: Šta nas čeka do 2030.
- Tržište VR terapije za PTSD raste – od 1.6 milijardi dolara 2025. do preko 5 milijardi do 2032.
- Kombinacije: VR + AI za personalizaciju, + biofeedback, + tDCS ili psilocybin-assisted (u ispitivanjima).
- Šira primena: za preventivu kod vatrogasaca, policije, migranata.
- U Srbiji i regionu – potrebno je više pilota (npr. sa veteranima ili žrtvama nasilja); mogućnost korišćenja jeftinih headseta (Meta Quest) sa custom softverom.
- Integracija u javno zdravstvo – ako se pokaže cost-effective, moguće uključivanje u pakete mentalnog zdravlja.
VR nije čudo, ali je moćan saveznik
PTSD nije samo „loše sećanje“ – to je telo i mozak koji su zarobljeni u trenutku opasnosti. VRET ne briše traumu, ali može da je učini manje moćnom. Ne moraš da budeš heroj da bi se suočio sa demonima – dovoljno je da staviš naočare i kažeš „hajde, idemo ponovo, ali ovog puta ja kontrolišem“.
Ako poznajete nekog ko se bori sa noćnim morama, izbegavanjem mesta, besom ili osećajem otupljenosti – recite mu da postoji opcija koja nije samo razgovor. Postoji način da se vrati u taj trenutak, ali da izađe jači.
Podelite ovaj tekst. Možda baš nekome treba da čuje da nije sam – i da tehnologija može da pomogne da se vrati život.
