Anime horor koji su kreirala dva developera iz AIHASTO neočekivano je eksplodirao na Steamu: za manje od nedelju dana sakupio je skoro 50 hiljada recenzija, od kojih je 98% bilo pozitivno, ušao je u top 10 prodaje u kineskom i ruskom segmentu platforme, a njegov vrhunac online igrača dosegao je više od 17 hiljada – više nego, na primer, Indiana Jones and the Great Circle.
Anime odeljenje najstarije japanske filmske kompanije Shochiku (one za koju je nekada radio Akira Kurosawa) dobrovoljno se prijavilo da promoviše MiSide u Japanu. Koji su razlozi za ovaj iznenadni uspeh?
Na prvi pogled, nejasno je odakle toliki eksplozivni interes. Zar anime horor može biti toliko dobar? Osim toga, nakon što smo već videli Doki Doki Literature Club, šta još može toliko uplašiti igrače? Imajući takve misli, kupio sam MiSide i… shvatio da sam veoma pogrešio u vezi ove igre.
Pogledajmo unazad razvoj MiSide-a. Igra je nastala zahvaljujući neverovatnoj upornosti dvojice prijatelja iz Rusije. Proces produkcije trajao je skoro dve i po godine, što se u današnjoj realnosti može činiti kao kratak period. Studio nije radio samo na MiSide-u, već i na drugim projektima, od kojih nijedan nije postigao veći uspeh ili popularnost.
Čak i uzimajući u obzir pozitivne recenzije na svaku od igara pre MiSide-a, naslovi su nedostajali kada je u pitanju broj igrača. Ali developeri nisu gubili nadu i vremenom su se vraćali razvoju igara.
I tako, 11. decembra, MiSide je ugledao svetlost dana i počeo brzo da dobija na popularnosti. 98% pozitivnih recenzija na Steamu, sa desetinama hiljada recenzija. Neshvatljiv nivo hype-a i porast interesovanja za tako mali naslov. Svima koji prate liste je postalo jasno – pred nama je novi majstor. I vredi napomenuti: cena igre je jednostavno smešna za proizvod ovog nivoa.
Projekat preplavljuje igrača od samog početka, sa interesantnim i čak neočekivanim odlukama, i ne mogu potpuno izbeći spojlere u recenziji ove veličine, tako da je moj savet da je sami isprobate.
Naš protagonist, nasumični stidljivi usamljenik, misteriozno dobija novu mobilnu igru poslatu direktno na njegov telefon. Umoran i očajan za dozom eskapizma, MC hrabro pokreće program, koji liči na vrstu Tamagotchi-ja gde moramo da se brinemo o maloj devojčici po imenu Mita.
Mita nas traži da izvodimo jednostavne radnje, kao što su igranje mini-igara i briga o njoj. I nakon malo više od mesec dana, dešava se nešto čudno. Mita, dosadna od svog digitalnog usamljeništva, uvlači glavnog lika u svet igre kako bi ga konačno videla licem u lice. I ovde počinju spojleri. Veoma ozbiljni spojleri koje je gotovo nemoguće izbeći kada pričamo o igri. Ako želite sami da otkrijete šta se dešava, umesto da se oslanjate na moje reči, zaista biste trebali da kupite igru.
Na kraju, priča se pokazala kao neverovatno kompetentna i puna interesantnih detalja. Kada se sve sroči, reakcija je pozitivno zapanjujuća. Zaplet možda nije apsolutni majstor za sva vremena, ali svi njegovi delovi su na pravom mestu i dotiču važne teme. Nema nijedne nepotrebne scene, nijednog praznog trenutka, nijednog nepotrebnog lika, svaka sekunda priče je rekreirana sa zadivljujućim nivoom razrade u svim aspektima.
Osim toga, želeo bih da istaknem izuzetno promišljenu strukturu, MiSide majstorski se poigrava sa emocionalnim spektrom igrača. Dobar horor daje određeni emocionalni odušak, ali MiSide će vas nasmejati, iznenaditi, uplašiti, pa čak i dirnuti. Ponekad će vas developeri čak i vešto dovesti do suza! Takođe postoji niz punih Čehovljevih pušaka razasutih po igri (naizgled neprimetan mali detalj u zapletu – sposoban da ga kasnije potpuno izokrene), koje će vas takođe podsticati da stvarate teorije. Lično, imao sam dosta teorija nakon završetka igre, neke od njih su me čak i uplašile.
Za one koji su odlučili da ostanu, trenutak kada vaš protagonist završi u igri je trenutak kada počinje horor. Trebalo bi više od praznih reči da opišem šta se dešava u igri.
Priča koristi divan postmodernistički pristup, vešto razmatrajući temu bez klizanja u populističke gluposti. Developeri su mogli krenuti putem Silent Hill-a, pričajući priču o cyberbullyingu i unutrašnjim problemima tinejdžera (govorim o Short Message, a ne o nedavnom remeku), ali umesto toga tim je odlučio da se fokusira na uznemirujuće teme o kojima malo ko priča naglas.
Na primer, epidemija masovnog usamljeništva, kao i eskapizam koji zahvata sve više razvijenih zemalja. I iako je razotkrivanje ovih problema u igri moglo biti bolje, čak i u svojoj trenutnoj verziji vuče i tera na razmišljanje.
Nakon igranja, shvatate koliko raznovrsnosti korisničkog iskustva ima u prilično kratkoj igri, i ta raznovrsnost je kamen temeljac MiSide-a. Ovo je primetno ne samo u bogatom narativu, već i u pogledu gameplay-a. Nisam dugo video toliko jedinstvenih mini-igara i gameplay mehanika po minutu igre.
Od samog početka, dobijamo segment sa Tamagotchi-jem, zatim nas šalju u dating simulator, glatko prelazeći u horor, pa u vizuelni roman, i tako dalje… u 4 sata igranja, protagonist će imati vremena da uradi više jedinstvenih aktivnosti nego što neki uspeju tokom cele AAA igre.
Jedan od najvažnijih delova igre su zagonetke, one su prilično jednostavne, ali ih ima dosta i sve su prilično različite. Niska težina igra u korist projekta, ne narušavajući gameplay već dopunjavajući tempo igre. Dakle, za one koji očekuju zagonetke sa rešenjem koje jedva stane na 3 strane, u MiSide-u nema ničeg sličnog. Igra nije o tome, ali i dalje ima o čemu da se razmišlja, naročito na kraju.
Priča ostavlja prilično prostora za maštu nakon što završite glavnu priču. A broj kolekcionarskih predmeta i tajni, sa interesantnim referencama i nijansama, dodaje začin drugom, pa čak i trećem prolasku. Većina otvorenih pitanja će se odnositi na svet igre, iako projekat pokušava da objasni sve do najsitnijih detalja u tako kratkom trajanju, ali jednostavno je nemoguće u potpunosti razumeti svetski poredak tako intrigantnog univerzuma.
Ali vratimo se Gameplay-u. Dobar deo igre ćete provesti učestvujući u mini-igrama, kako u slot mašinama, tako i u samoj igri. Ovde su developeri dali sve od sebe, imate trke, i pucačinu poput Quake-a, Tetris, i sve vrste drugih aktivnosti. Čak i Tic-Tac-Toe u delu vizuelnog romana, ili segment sa konzolom na samom početku tamagotchi sekcije, na koji ćete se kasnije više puta setiti.
MiSide vešto zabavlja igrača konstantno menjajući pravila i razbijajući šablone, i to čini majstorski. Sa razumevanjem koje dolazi nakon završetka igre, gledaćete ove igre u potpuno drugačijem svetlu. Ali one su i narativno opravdane, jer u suštini naš protagonist je vodič igrača kroz svet igre, što ponekad primećuju i sami likovi u igri, nazivajući protagonistu „Igračem“. Bukvalno igrate igru o igri.
Dakle, šta je toliko strašno u igri? MiSide prati netipičan žanrovski put, igra stvara osećaj horora igrajući se kontrastima, u igri ima samo par screamera, a ceo horor element je umotan u određenu veo anime slatkoće. Neka vrsta kawaii horora. Likovi izgledaju i zvuče izuzetno slatko, toliko da ih želite zagrliti.
Okruženje je slično urađeno u nežnim tonovima, i zato postaje još strašnije kada strašne stvari počnu da se dešavaju u ovom slatkom okruženju. Uprkos svoj pretencioznoj slatkoći, lokacije vrište o nenormalnosti onoga što se dešava bukvalno od samog početka. Dovoljno je pažljivo pogledati objekte, iako će čak i za najnepažljivije igrače igra uspeti da prenese ovu jednostavnu misao – „nešto nije u redu ovde.“ Na kraju, igra vešto gradi osećaj napetosti do samog kraja. Strašna lica? Da. Neprobojna tama? Da. Strašni zvuci? Da, ali čak i ovo je samo prvi sloj horora koji igra može da pruži igračima.
MiSide se poigrava sa osećajem nadolazeće opasnosti, cela prijateljska atmosfera i okruženje su varljivi, i shvatićete ovu činjenicu svake sekunde koju provedete tamo. Na kraju, igra donosi dobar horor efekat tačno kada je potreban, ni prekasno, ni prerano. I upravo u trenucima kada se na ekranu dešava potpuni horor, igrač dobija 200% emocionalne povratne informacije.
Ono što me je prestravilo u MiSide-u nisu samo neki strašni trenuci, već drugi sloj njegove horor komponente. Semantičko opterećenje ugrađeno u priču nateralo me je da razmišljam i da se užasnem premise igre. Glavna tema MiSide-a je eskapizam, bekstvo od stvarnosti koje svi praktikujemo, samo što igra otkriva ovu temu na neočekivan način. Na kraju, zaplet ne samo da je vešto otkrio ovu temu, već me je kao igrača naterao da je sagledam iz različitih uglova.
Zaplet pokazuje kako naš glavni lik, nakon još jednog rutinskog dana, vraća se kući i instalira igre. Svi mi to već znamo, da, ali… Sve počinje jednostavnim akcijama u igrici na telefonu: kupi namirnice, skuvaj hranu, pomozi sa čišćenjem, zaradi novac za mali TV, preuredi ormar. I dok radimo ove svakodnevne stvari, ne primećujemo kako dani prolaze. Mitine reči da joj se sviđamo greju dušu. Neću da krijem, ove reči su bile prijatne čak i unutar igre.
Scena u kojoj Mita pokazuje našem glavnom liku njegov život u nizu beskrajno ponavljajućih dana bez nje jednostavno me je nateralo da se smrznem. Moj život… nije toliko drugačiji od ovog. Rutina, dan za danom, ponavljanje osnovnih radnji, gde se samo male stvari menjaju iz dana u dan. U početku sam to osećao kao gameplay trik, da, veoma jeftin trik, da pokaže koliko je život dosadan bez Mite: obavi svoj posao, jedi, uradi jutarnje i večernje čišćenje, i idi da spavaš.
Ali kada je brojač počeo da prelazi 2-3 godine, to mi je izazvalo divlji užas od shvatanja. Nateralo me je da razmišljam o tome koliko je rutina strašna, i zašto ljudi posežu za eskapizmom. I da, ova misao neće biti nova mnogima, ali samo način na koji je igra uspela da je izazove u meni pogodio me je do srži. Autori su uspeli da izazovu iskren i dubok osećaj užasa. Ne toliko samom igrom, već problemima oko kojih se okreće i načinom na koji ih opisuje. Na kraju, propuštajući ogroman broj prilika, u svakodnevnoj rutini, u sivim danima, zaboravljamo jednu stvar. Imamo ograničeno vreme života, ne kao digitalna Mita.
Ali najstrašniji deo počinje bliže kraju igre, kada postaje očigledno koliko je svet pokvaren, i da žrtva nije samo igrač, već i likovi u njemu. Usamljenost i eskapizam prikazani su sa veoma neočekivanih strana. I ako na početku može izgledati da su objekti ovih problema naš MC, koji vegetira u sivim danima svog života, i zato počinje da razonodi svoju usamljenost u igrici, onda do kraja shvatate. Da Mita nije toliko daleko od njega u specifičnosti ovih problema. I ako je MC-u bilo dovoljno da se zatvori i sakrije u igrici na svom mobilnom telefonu, bežeći od svojih problema, onda je Mita, ograničena svojim četiri zida, bez mogućnosti da izađe iz granica svog digitalnog sveta, jednostavno osuđena na usamljenost.
Sa tehnološke tačke gledišta, MiSide nije Alan Wake ili Silent Hill, ali mu ni ne treba da bude. Slika je stilizovana i izgleda odlično, atmosfera više nego radi. S obzirom da su igru napravila samo 2 čoveka, to je neverovatno: svi modeli su savršeno kreirani, nivoi i teksture sa zvukom ne zaostaju mnogo za njima.
S obzirom da je celu produkciju obavila samo dvoje ljudi, to je prilično neverovatno. Igra je napravljena sa velikim ukusom, u svemu i svakome. Čak je i fanservice u igri na mestu, ima dosta momenata sa šalama i slatkim devojkama. Ponekad čak i dotičući odrasle teme, iako ne baš ekstremno i često. Igra ima dosta referenci, ponekad direktnih, segment igre koji podseća na čuveni P.T. (Silent Hill) od Kojime, do Papers, Please, Backrooms i mnogih sličnih kulturnih jedinica.
MiSide nije samo dragulj, on je zaista majstor koji se ne suočava sa stvarnim bagovima ili tehničkim poteškoćama, već sa zadivljujućim narativom i prelepom grafikom. Tajni i referenci ima na pretek. Developeri su uložili ne samo veštine, već i svoje duše u ovu igru – i ponekad se čini kao da bukvalno govorimo.