Pre nekoliko meseci, ne biste me uhvatili da igram igru poput Kring-a. Tek nedavno (zahvaljujući neverovatnom iskustvu sa dokumentarcem Llamasoft: The Jeff Minter Story) sam shvatio radost bodovno orijentisanih, arkadnih igara koje pokrećeš kako bi malo oživeo. Svetle boje, trepćuća svetla, apstraktni oblici—preplavljujući efekti na ekranu sa segmentima igranja koji su kraći od većine video reklama.
Kring je jedan od tih energičnih distributera energije, podeljen u devet različitih sekcija u kojima imate zadatak da oslobodite populaciju ovih neobičnih malih stvorenja na bogove. Pre nego što sve to počne, pri pokretanju igre vas dočekuje crtana verzija solo developera—Ivana Venturija—koji direktno razgovara sa igračem o sadržaju igre, nagoveštavajući neku misteriju koja je u toku, „tajni identitet“ developera.
Ovaj direktan, suštinski uvod je pokazatelj iskustva sa Kring-om. Kroz prilično jednostavan cheat kod, alter ego developera može razgovarati sa vama sarkastično o svojstvima igre i njenim tajnama. On će se smejati, aktivirati vizuelne funkcije, a zatim se rugati nekom ko bi mogao nazvati ove funkcije „bagovima“ u recenzijama. Igra i njen autor uzvraćaju sa puno ličnosti i aurom starih video igara čiji su autori znali kako da otvoreno i efektivno koriste svoje glasove.
Ne znam mnogo o Ivanu Venturiju. Čitajući malo o njegovoj prošlosti, saznao sam da je pre nekoliko godina napravio igru ASTROPUPPA, verziju Asteroids-a, čija je cena skočila sa 0,79 dolara na suludih 199,99 dolara pre otprilike godinu dana. U opisu igre na Steamu nalazi se ASCII umetnost muških genitalija. Sve u svemu, sa ovim znanjem o ASTROPUPPA i Kring-u, i saznanjem da radi u industriji video igara već 40 godina, znam da je on osoba koja mnogo brine o tome da radi stvari koje ga interesuju, svesno znajući da to neće privući veliki broj ljudi.
Ipak, siguran sam da mnogi ljudi, posebno oni koji imaju prethodno iskustvo sa erom Commodore-a i Atari-ja, podsvesno žude za vizijom koju Kring predstavlja—iskustvom koje kombinuje vrlo intenzivnu i visceralnu viziju kontrola i mehanike sa gotovo opipljivim, prepoznatljivim stilom, ostavljajući me sa onim što mogu opisati samo kao pozitivnu glavobolju. Igra se u potpunosti mišom, a postoji neka zavisna kvaliteta u buku i pulsirajućim senzacijama svetala koja se reflektuju na moje lice dok mašem zglobom napred-nazad.
Deo koji sam najviše ponavljao u svom vremenu sa Kring-om je prva, faza razmnožavanja, koja uvodi, po mom mišljenju, najzanimljiviju ideju: levi taster miša kontroliše mušku populaciju, dok desni taster kontroliše žensku populaciju svake vrste Kring-a. Ova podela nije bitna za naredne faze, ali stvara fascinantan osećaj kao da vam je ruka podeljena na dva dela, od kojih svaki kontroliše različita bića. Ovo klikatanje postaje još zabavnije.
Naravno, postoje i druge funkcije. Levi taster miša pokupiće predmete koji se pojave negde na ekranu, jedva vidljivi, najavljeni zvukom i plutajućim tekstom. Desni taster miša puca na neprijatelje i širi seme cveća koje je potrebno za hranjenje ženki u drugoj od tri mini-faze. Svaka naredna faza ima svoja pravila i upotrebu tastera miša, ali već na početku, dok ste zbunjeni i toliko toga se dešava, postoje koncepti koji su kreativno bogati i vredni istraživanja.
Ovaj nivo intenziteta se održava tokom celog iskustva, iako su neke sekcije daleko manje zanimljive od drugih. Postoji jednostavna sekcija „vodi grupu sa jednog mesta na drugo“, nakon čega sledi luda trka kroz neverovatni psihodelični tunel. Kring je najbolji kada vas potpuno prikova za ekran, ostavljajući vas zbunjene ali aktivne i u kontroli, iako nekoliko faza stvara neku vrstu zatišja između akcije, kada počnete previše često razmišljati o tome „šta ja ovde radim?“.
To nije duh ovog iskustva. Duh je „Ja radim.“ Jedan afirmativan, definitivan stav koji vas gura napred. Ima toliko toga da se vidi i oseti, i nema razloga da postavljate pitanja kad biste mogli jednostavno uživati u svemu tome. Ako ništa drugo, mislim da Kring garantuje da ćete proći kroz nešto više ljudsko nego kroz običan proizvod, nešto što će vas nasilno izvući iz rutine igranja, ali morate napraviti korak unazad da sve to sagledate, možda prvo proći kroz neke klasične naslove iz 70-ih i 80-ih godina.
Kao što piše u podnaslovu u meniju: „Teško je biti bog.“ Ovo nije najteža igra na svetu, ali pronaći način da bude nagrađujuća nije najlakši proces. Mislim da je malo verovatno da će se svako povezati sa celokupnim iskustvom. Kombinuje osetljivost, istoriju i humor skupljen tokom nekoliko decenija, formiran u više pojedinačnih igara i upakovan sa dušom autora. Možda vi niste pravi primalac ove igre, možda niko osim njega uistinu nije, ali sa velikim srcem na rukavu, moraju postojati oni koji će, kao i ja, otkriti srodnu dušu skrivenu unutar Kring-a.
