Kada su kolonizatori stigli na tvoje ostrvo, sa sobom su doneli mašine, oružje i pustoš. Sada su oteli tebe i tvog brata, odveli vas nazad u svoju domovinu. Kao stranci u nepoznatoj zemlji, Greedfall II: The Dying World, fantazijski RPG razvijen od strane Spiders i izdat od strane Nacon-a, stavlja igrače pred zadatak da se bore i pregovaraju kako bi izašli iz teških situacija u kojima se nađu.
RPG igre zahtevaju malo od svega da bi bile dobre. Angažujuća borba, potpuno realizovan svet za istraživanje, prilagodljivi sistemi napredovanja i likovi u koje igrači mogu da ulože svoje vreme moraju se spojiti kako bi obezbedili glatko iskustvo koje će zadržati pažnju fanova igre. Kroz uvodne sekcije dostupne u ranoj verziji, Greedfall II: The Dying World uspeva da izuzetno realizuje jedan od ovih aspekata, dok ostali ne dolaze do izražaja u istoj meri. Počnimo sa najvećom snagom igre: borbom.
RPG igre su oduvek imale značajnu podelu među svojom bazom igrača. Neki igrači traže borbu zasnovanu na potezima, dok drugi preferiraju borbu u realnom vremenu. Umesto da prisili igrače da izaberu, razvojni tim iz Spiders-a je dao sve od sebe da kreira sistem borbe koji može privući sve.
Osnovni mehanizmi borbe su već poznati. Igrač kontroliše tim heroja tokom bitaka. Likovi mogu izvoditi osnovne napade i koristiti specijalne veštine koje troše bodove veština i funkcionišu na osnovu tajmera hlađenja. Bodovi veština se obnavljaju izvođenjem osnovnih napada. Ono što čini borbu u Greedfall II: The Dying World jedinstvenom jeste to što igračima omogućava da kontrolišu koliko god žele, pri brzini koja im odgovara.
Podrazumevano, likovi u timu automatski izvode osnovne napade dok čekaju da im igrač dodeli specijalne akcije poput veština ili korišćenja predmeta. Igrači koji ne žele previše da upravljaju svojim timom mogu omogućiti članovima tima autonomiju, što ih oslobađa da koriste svoje veštine kako smatraju da je najbolje.
Još jedan način na koji igra omogućava igračima da kontrolišu tok bitke jeste omogućavanje kontrolisanja brzine događaja. Borba je, po default-u, u realnom vremenu, ali jednim pritiskom na dugme igrač može ući u taktički prikaz, koji pauzira situaciju. Ovo omogućava igraču da isplanira poteze i dodeli do tri naredbe svakom liku pre nego što pusti događaje da se odigraju.
Uživao sam u ovom nivou slobode izbora. Iako sam očekivao da ću uvek koristiti taktički mod, koristio sam ga manje nego što sam mislio. Kada sam se uhvatio u koštac sa osnovama, obični susreti su otvarani trenutkom planiranja, ali nakon toga sam mogao da nastavim klikanje u realnom vremenu. Otkrivanje mete mi je ponekad bilo otežano zbog problematičnog prepoznavanja miša, ali nadam se da je to samo problem rane verzije.
Pokretačka snaga borbe u Greedfall II: The Dying World je solidan sistem napredovanja. Svaki lik počinje sa parom stabala veština koji pružaju neke opcije prilagođavanja. Iako se svaki lik oseća drugačije, unutar svakog stabla veština nema mnogo raznolikosti. Jedini izuzetak je glavni lik, igračev lik.
Dok su svi drugi članovi tima ograničeni na dva fiksna stabla veština, igrač može izabrati dva na početku. Preporučeno je nekoliko kombinacija, ali igrači mogu slobodno kreirati svog heroja, birajući bilo koji par veština za početak.
Pored veština, igrači će takođe unapređivati atribute svoje ekipe. Ovi atributi predstavljaju standardne RPG parametre kao što su snaga, izdržljivost i agilnost. Igrači mogu unapređivati svoju ekipu kako žele, ali generalno postoje tri atributa u koje svaki član stavlja bodove. Jedan za napad, jedan za bodove veština i jedan za povećanje zdravlja. Ostali atributi nemaju previše privlačnosti. Bilo bi lepo da je sistem više podsticao mešanje, ali ovako je jednostavniji za povremene igrače.
Lik igrača ima pristup i talentima pored veština i atributa. Ovi talenti određuju šanse igrača za obavljanje akcija van borbe, poput otvaranja brava, manipulacije razgovorima i popravljanja predmeta. Ovi bodovi su prilično retki, pa će igrači želeti da svako rasporede pažljivo.
Govoreći o interakcijama van borbe, hajde da pričamo o istraživanju. Pronalaženje pravog puta kroz složene mape Greedfall II: The Dying World može biti frustrirajuće. Staze često deluju nepotrebno zamršeno, otežavajući igračima da odrede da li idu u pravom smeru. Iako svaka staza ne treba da bude prava linija ka cilju, čini se da ova igra uživa u tome da svaki korak traje što je moguće duže.
Dodatno, tu je i mini-mapa koja stvara dodatne izazove. Mini-mapa deluje kao da je napravljena od fotografije terena iz ptičje perspektive, ali mnogi elementi mogu zavarati igrača, stvarajući iluziju da put postoji tamo gde ga nema ili obrnuto.
Greedfall II: The Dying World koristi korisnu funkciju „sensa“ koja pomaže igračima u pronalaženju predmeta od interesa, ali ne ističe neprijatelje, što može dovesti do toga da igrač bude zatečen nespreman.
Područja su vizuelno dobro dizajnirana, sa solidnom raznolikošću okruženja, ali priča deluje previše jednostavno sa jasnom podelom između „dobrih“ i „loših“ likova. Borba je zanimljiva, ali igra pati od tehničkih problema, što je i očekivano za ranu verziju.
Sve u svemu, Greedfall II: The Dying World nudi zabavan borbeni sistem, ali ostatak igre ne pruža dovoljno razloga da se uloži vreme, posebno sa drugim RPG naslovima na horizontu.
