Ponekad se čini da je inovacija precenjena. Pogledajte evoluciju krokodila ako vam treba dokaz – milionima godina skoro nepromenjeni, a i dalje su na vrhu lanca ishrane. Techland je, izgleda, primenio sličan pristup u razvoju Dying Light serijala. Stotine sitnih dorada i evolutivnih pomaka u već dobro poznatoj formuli dovele su do nečega zaista moćnog u Dying Light: The Beast – igre koja deluje toliko poznato da nećete ni primetiti sve promene dok se ne vratite na prethodne naslove.
Prvo i najvažnije – Kyle Crane se vratio. Iako je u prvom delu bio prilično generičan akcioni heroj, ipak je bio mnogo manje depresivan od lika iz Dying Light 2. Nakon što se žrtvovao za narod Harana, postao je toliko omiljen među fanovima da ga je Techland oživeo u velikom DLC-u The Following, koji je uveo vozila i dodatne mehanike. Sada, u The Beast, vraćamo se u njegove čizme – verovatno pune šljunka – i ponovo vodimo Kylea kroz mrežu povezanih krovova, detaljnih ulica i gustih šuma, koristeći horde zombija kao odskočne daske ili mete za vežbu.
Priča počinje u laboratoriji, gde je Kyle godinama bio mučen i eksperimentisan od strane Barona – negativca toliko karikaturalno zlog da bi se savršeno uklopio u neki Resident Evil. Iako svakodnevno čupanje noktiju i elektrošokovi po osetljivim mestima nisu baš zabavni, postoji jedna prednost – Barona i ekipa su mu ubrizgali virus koji ga povremeno pretvara u besnog Hulkovskog monstruma koji golim rukama kida glave zombijima.
Uz pomoć misteriozne Olivije, Kyle beži iz laboratorije i stiže u Castor Woods – navodno smešten u ruralnoj Americi, ali gde svi govore britanskim akcentom. Upoznaje tipičnu ekipu NPC-jeva iz Dying Light sveta – negde između otpora i očajnih preživelih. Dok im pomaže oko raznih zadataka, dobija i misiju da lovi Chimeras – eksperimentalne zombije čija krv služi kao serum za kontrolu i jačanje njegove mutacije. Evolucija virusa je jedan od najzanimljivijih aspekata igre – Kyle počinje kao neko ko jedva stoji na nogama, obuzet nasilnim ispadima, ali vremenom uči da kontroliše svoju moć, a sve se to prikazuje kroz gejmplej, ne samo kroz animacije ili statistike.
Priča je zapravo prilično solidna. Susreti sa Chimerama donose redovne boss borbe, a svaka od njih daje Beast Points koje možete iskoristiti za unapređenje Kyleovih sposobnosti u Beast Mode-u – od razornog udarca o tlo do mogućnosti da ramenom oborite zombije kao školski autobus bez kočnica. Kasnije možete naučiti da se transformišete po volji, što daje ogroman borbeni boost – najkorisniji, naravno, noću.
Iako igra počinje teško zbog neprijatelja koji upijaju štetu kao sunđer, već na polovini kampanje specijalni zombiji postaju samo smetnja, jer ste već naoružani kao ekipa za rušenje zgrada. Zombiji vas napadaju u grupama, ali ih je lako izbeći i još lakše uništiti kada im na čekić nakačite raspršivač kiseline i bocu tečnog azota. Kao i ranije, Dying Light: The Beast postaje zaista izazovan tek noću – razlika je drastična. Danju je igra bukvalno trčanje kroz park, sa povremenim skakačem ili pljuvačem, ali noću izlaze Volatiles – i tu zabava prestaje.
Volatiles su brzi, agresivni i gotovo neuništivi tokom prve dve trećine kampanje. Kada vas primete, jedina opcija je bežanje. Njihova slabost je slepilo – love po zvuku i mirisu, pa morate pronaći skrovište ili UV svetlo da biste se spasili. Ipak, igra vas retko tera da izlazite noću, osim u nekoliko misija. U poslednjim satima pre zalaska sunca možete se upustiti u napade na Hives – specijalne zgrade pune resursa koje morate opljačkati i pobeći pre nego što se Volatiles probude.
Pljačkanje je veliki deo igre. Po Castor Woodsu su razbacane prodavnice i skladišta sa retkim predmetima i materijalima za kraftovanje. Vredi ih istražiti, tiho eliminisati zaražene i pobeći sa plenom. Neke lokacije su višespratne i komplikovane, pa je korisno koristiti “survivor sight” mod. Iako mehanički postaje ponavljajuće nakon petog ili šestog ulaska u mračnu, opustošenu radnju u potrazi za perjem, osećaj preživljavanja u apokalipsi ostaje jak – jer, realno, nikad ne možete imati previše domaćih bacača plamena.
Bez obzira na aktivnost, dve glavne osnove gejmpleja su kretanje i borba. Brzo putovanje je ograničeno na krađu automobila sa malo goriva, pa ćete većinu vremena provesti u parkouru. Srećom, ovo je jedan od najboljih primera prvog lica parkoura u igrama. I dalje možete omašiti skok i završiti u provaliji, ali većinom je precizno, a Kyle ima težinu i snagu koju očekujete od 90 kilograma mišića koji se katapultira između krovova. Kada sve teče kako treba, osećaj je fantastičan. Podstiče vas da ostanete iznad zemlje, a pristup gornjim spratovima zgrada dodatno proširuje mogućnosti.
Borba je, s druge strane, mešovita. Iako je osećaj kada sečete zombije nožem natopljenim napalmom neprocenjiv, malo šta je zadovoljnije od dropkicka koji protivnika šalje sa krova. Koristićete palice, čekiće, mačete, pa čak i vatreno oružje sa ograničenom municijom koje pravi previše buke da bi bilo korisno. Prava zabava počinje tek kada uđete u Beast Mode i počnete da eliminišete sve jednim udarcem. Ponekad oružje deluje neprecizno, a zombiji trpe previše udaraca, što borbu može učiniti frustrirajućom – možda i namerno.
Kao i detaljna okruženja i animacije borbe, većina Dying Light: The Beast deluje pažljivo osmišljeno da ne troši vreme igrača. Kvalitet života je prisutan u svemu – od mogućnosti da popravljate i modifikujete oružje u hodu, do Kyleovih beskrajnih džepova i brojnih sigurnih kuća gde možete prespavati do jutra. Sve deluje uglađeno, kao da su uzeli Dying Light 2 i izbrusili ivice. Krvavi elementi su više komični nego horor – komadi mozga i kostiju lete dok se neprijatelji ragdolluju ili zabijaju u okolinu zbog vizuelnih bagova. Priča je zabavno pulpasti miks, sa dovoljno misterije i predvidivih obrta da vas drži zainteresovanim, dok su borba i kretanje taktilni i zadovoljavajući, iako ne savršeni.
Cutscene su kratke ali efektne, a likovi – preživeli i negativci – šareni i doprinose razvoju radnje. Kao nastavak, Dying Light: The Beast uspeva da proširi temelje prethodnika na smislen način, u sandbox okruženju koje ne sputavaju povremeni fizički bagovi. Volatiles su i dalje zastrašujući, Chimera boss borbe su teške ali zadovoljavajuće. A ako zapnete, ne zaboravite staru proverenu taktiku – zapali nešto, pa ga dropkickuj pravo u d*pe.
