Šta ako vam kažem da sam, posle rada na hitnim planovima za revoluciju u šest ključnih sektora Srbije, seo i iskreno procenio šanse uspeha? Ne, ovo nije još jedna optimistička priča – ovo je hladna analiza bazirana na podacima Svetske banke, World Economic Foruma (WEF), EU izveštaja, OECD-a i primera iz sveta poput Estonije, Tajvana, Poljske i Holandije. Planovi koje sam razradio (za IT, poljoprivredu, energetiku, turizam, zdravstvo i proizvodnju) su ambiciozni, strukturisani i izvodljivi – oni uključuju hitne uredbe, masovne prekvalifikacije, dualni sistem, poreski kredit 200% i međusektorsku saradnju. Ali da li Srbija može da postane supersila u bilo kojoj oblasti? Biću iskren: ništa nije nemoguće, ali „supersila“ podrazumeva ne samo regionalno liderstvo, već globalni uticaj (kao Holandija u poljoprivredi ili Nemačka u proizvodnji). Procenjujem šanse u procentima na osnovu trenutnog stanja, potrebnih investicija, političke volje, spoljnih faktora i rizika. Neću ulepšavati: Srbija ima ogromne prepreke – korupcija, politička nestabilnost, slaba infrastruktura, odliv mozgova i zavisnost od EU fondova – ali i potencijal koji drugi nemaju. Hajde da razbijemo opštu procenu, pa po sektorima, sa objašnjenjima zašto tako mislim, podacima i primerima.
Ja sam Saša, IT entuzijasta koji je godinama pratio ekonomije u tranziciji. Ovo nije nagađanje – baziram se na realnim izveštajima i modelima koji su radili drugde. Ako se planovi sprovedu 70–80%, uspeh je moguć; ako manje, propadamo. Mi nismo Tajvan – oni su imali stabilnost i viziju, mi imamo izbore svake dve godine i obećanja koja se zaborave. Ali ako krenemo sad, šanse postoje. Podelite ovo ako vas zanima istina, ne samo nade.
Opšta procena za Srbiju kao celinu: 55–65% verovatnoća uspeha u multisektorijskoj transformaciji
Zašto baš ovaj procenat? Planovi su realni jer su kopija uspešnih modela – Estonija je postala digitalna supersila sa sličnim pristupom (rast BDP-a po glavi sa 5.000 na 30.000 evra za 20 godina, prema Svetskoj banci), a Poljska je multisektorijskim reformama (IT + proizvodnja + energetika) dostigla BDP od 800 milijardi evra do 2025. (sa rastom od 4–6% godišnje). Srbija ima slične predispozicije: strateški položaj, talentovane ljude, EU fondove (20+ milijardi evra dostupno za digitalnu i zelenu tranziciju do 2030.), i rastući privatni sektor (npr. IT izvoz raste 12% godišnje). Prema WEF-u, ako se fokusiramo na obrazovanje i prekvalifikacije, možemo da uhvatimo talas AI i automatizacije, stvarajući 97 miliona novih poslova globalno do 2025. – mi možemo 20.000–30.000 u prvim 3–5 godinama.
Ali procenat nije veći jer Srbija ima sistemske probleme: korupcija (Transparency International indeks 36/100, gora od Bugarske), politička nestabilnost (izbori svake 2–3 godine menjaju prioritet), slaba infrastruktura (npr. internet u selima pokriva samo 60–70% prema DESI indeksu EU), i odliv mozgova (15.000–20.000 mladih godišnje, što nas košta 2–3 milijarde € izgubljenog BDP-a po Svetskoj banci). Globalni izazovi poput klimatskih promena (suše smanjuju prinose u poljoprivredi za 10–20% po FAO-u) i geopolitike (ratovi u Ukrajini povećavaju cene energije za 20–30%) dodatno kompliciraju. Ako se plan sprovede 70–80% (hitna uredba, poreski kredit 200%, međusektorska saradnja), uspeh je moguć – BDP rast 6–8% godišnje, izvoz +50–70 milijardi evra do 2035. Ali ako se zaglavi u birokratiji ili korupciji, šanse padaju na 40–50%. Provokativno: Mi nismo Tajvan – oni su imali stabilnost, mi imamo obećanja koja se zaborave. Ipak, 55–65% je optimistično jer EU pritisk (Green Deal, Digital Decade) može da natera promene – prema McKinsey-u, zemlje koje uhvate taj talas dobijaju 12–15% veći BDP.
Sada, hajde po sektorima – procene su bazirane na trenutnom stanju, potrebnim investicijama, rizicima i primerima.
Procena za IT sektor: 70–80% verovatnoća uspeha
IT je naš najjači adut – već izvozimo 4,5 milijardi evra, sa 125.000 zaposlenih i rastom 12% godišnje (prema Podacima Republičkog zavoda za statistiku). Plan (masovne akademije, dualni sistem, spin-off fondovi) je izvodljiv jer sektor ima privatne firme (Nordeus, Endava, HTEC) koje već ulažu u obuke – npr. Endava obučava 120 juniora godišnje interno. Prema WEF-u, zemlje poput Estonije sa sličnim planovima dostigle su 10% BDP-a iz IT-a za 10 godina – mi možemo 8–10% (20 milijardi € izvoza do 2035.). Zašto visok procenat? Nema velikih kapitalnih investicija (za razliku od energetike), već samo obuka – EU Digital Europe fondovi daju 2–3 milijarde € za to. Primer: Poljska je sa sličnim planom dostigla IT izvoz od 20 milijardi € za 15 godina. Rizik: Odliv talenata (2.000–3.000 godišnje) – ali sa platama 2.000–3.500 € i domaćim startupovima (kao u Estoniji, gde je odliv pao za 50%), može da se zaustavi. Ako ne uspe u IT-u, neće uspeti nigde – ovo je sektor gde smo već blizu, a gubimo zbog lenjosti sistema. Šanse su visoke jer globalno tržište IT-a raste 8–10% godišnje (prema Gartneru), a Srbija ima niske troškove i talente.
Procena za poljoprivredu: 60–70% verovatnoća uspeha
Poljoprivreda ima ogroman potencijal – 88.000 km² obradive površine, sunčanih sati koliko Holandija nema, izvoz 4–4,5 milijardi €. Plan (precizna poljoprivreda, AI, dronovi) može da podigne prinose za 30–40% (prema FAO), izvoz na 10 milijardi € do 2035. Zašto 60–70%? EU IPARD fondovi (1–2 milijarde €) su dostupni, a Holandija je pokazala kako mala zemlja postaje agritech gigant (12 milijardi € izvoza). Primer: Poljska je sa sličnim reformama povećala izvoz poljoprivrede za 50% za 10 godina. Rizik: Klimatske promene (suše smanjuju prinose 10–20%), starost farmera (59–62 godine) i slaba infrastruktura (navodnjavanje pokriva samo 5% površine). Ako ne uspe, ostaćemo izvoznik sirovina – malina će i dalje biti jeftina za strane fabrike džemova, dok mi plaćamo skupe uvozne voćke. Šanse su solidne jer globalno tržište agritecha raste 15–20% godišnje (prema McKinsey-u), a Srbija ima prirodne prednosti koje drugi nemaju (npr. Vojvodina kao potencijalni agritech hub).
Procena za energetiku: 50–60% verovatnoća uspeha
Energetika je teška orah – 70% iz uglja, gubici 12–15%, ali plan (zelena tranzicija, pametne mreže, AI) može da nas pretvori u neto izvoznika (5–10 TWh godišnje do 2035.). Zašto nizak procenat? Zavisimo od EPS-a (državnog monopola), koji gubi stotine miliona € godišnje, a prelazak na renewable zahteva 10–15 milijardi € investicija (prema IRENA-i). EU Just Transition Fund daje 5+ milijardi €, a Nemačka je sa Energiewende smanjila emisije za 40%. Primer: Rumunija je sa sličnim planom povećala renewable za 30% za 8 godina. Rizik: Politička volja – ugal lobi je jak, a zatvaranje rudnika bi moglo da izazove socijalne nemire (kao u Poljskoj, gde su protesti usporili tranziciju). Ako ne uspe, plaćaćemo kazne za CO2 1–2 milijarde € godišnje, uvoziti struju i gledati kako Bugarska i Rumunija postaju green lideri. Šanse su umerene jer globalno tržište renewable raste 8–10% godišnje (prema IEA), ali Srbija ima visoke rizike od korupcije u nabavkama (prema Transparency International).
Procena za turizam: 65–75% verovatnoća uspeha
Turizam ima velik potencijal – lepote, kultura, noćni život, gastro – plan (digitalni turizam, AI personalizacija, VR ture) može da podigne izvoz na 10–15 milijardi € do 2035. Zašto visok? Nema velikih kapitalnih troškova (za razliku od energetike), već marketing i obuka – Hrvatska je sa sličnim planovima dostigla 13 milijardi €. EU fondovi za turizam (NextGenerationEU) daju 1–2 milijarde €. Primer: Crna Gora je sa digitalizacijom povećala turizam za 40% za 5 godina. Rizik: Konkurencija (Hrvatska, Crna Gora) i klimatske promene (kraća sezona). Ako ne uspe, ostaćemo jeftina alternativa za pijane turiste, dok drugi zarađuju na premium doživljajima. Šanse su dobre jer globalno tržište digitalnog turizma raste 15–20% godišnje (prema UNWTO), a Srbija ima jedinstvene resurse (Dunav, planine, manastiri) koji se lako digitalizuju.
Procena za zdravstvo: 50–60% verovatnoća uspeha
Zdravstvo je kritično, ali teško – plan (telemedicina, AI dijagnostika) može da skrati čekanja za 50–70%, prosečni vek +2–4 godine. Zašto nizak procenat? Odliv lekara (1.500–2.000 godišnje) je najveći, a sektor zavisi od državnog finansiranja. EU EU4Health fondovi daju 2+ milijarde €, a Izrael je sa sličnim planom postao healthtech gigant (izvoz 5 milijardi €). Primer: Slovenija je sa telemedicinom smanjila čekanja za 40% za 5 godina. Rizik: Korupcija u nabavkama i slaba infrastruktura (npr. samo 10% bolnica ima AI). Ako ne uspe, naša deca će čekati na operacije mesecima, dok će naši lekari lečiti Nemce. Šanse su umerene jer globalno tržište digitalnog zdravstva raste 25–30% godišnje (prema McKinsey-u), ali Srbija ima strukturalne probleme u javnom sektoru.
Procena za proizvodnju: 60–70% verovatnoća uspeha
Proizvodnja ima srednji potencijal – plan (industrija 4.0, robotika) može da podigne izvoz na 25–40 milijardi € do 2035. Zašto 60–70%? Imamo strane investitore (Stellantis, ZF), ali zavisi od infrastrukture. Nemačka Industrie 4.0 stvorila 400.000 poslova – mi možemo 200.000. Primer: Poljska je sa sličnim reformama povećala proizvodnju za 50% za 10 godina. Rizik: CBAM porez na ugljenik (troškovi +20–40%). Ako ne uspe, fabrike će se seliti, a mi ćemo ostati zemlja jeftinih ruku. Šanse su solidne jer globalno tržište industrije 4.0 raste 10–15% godišnje (prema McKinsey-u), a Srbija ima lokaciju blizu EU tržišta.
Opšta procena je 55–65% jer planovi zavise od političke volje – ako se sprovedu 70–80%, uspeh je verovatan; ako manje, padamo na 40%. Zašto tako mislim? Srbija ima potencijal (kao Poljska 2000-ih), ali probleme koje drugi nisu imali (korupcija, nestabilnost). Ako ne uspe, sami smo krivi – imamo plan, ali nemamo volju.
Zaključak: Krenite sad – ili se kajte zauvek
Ovo nije samo još jedan plan koji će se izgubiti u fiokama ministarstava ili na policama biblioteka – ovo je manifest za multisupersilu, krik iz dubine duše nekog ko voli svoju zemlju i vidi šta bi ona mogla da bude, ali i vidi kako je propustila prilike koje su drugi zgrabili obema rukama i pretvorili u zlato, dok mi sedimo i kukamo. Zamislite Srbiju 2035. godine ne kao periferiju Evrope koja se bori sa dugovima, inflacijom i odlivom mladih, već kao dinamičnu silu gde IT inovatori rade rame uz rame sa pametnim farmerima, gde zeleni energetičari napajaju fabrike budućnosti, gde turisti dolaze ne samo zbog lepota nego zbog personalizovanih AI doživljaja, gde lekari koriste telemedicinu da spasavaju živote u realnom vremenu, a proizvođači izvoze robote i pametne mašine umesto da ih uvoze. Ovo je vizija gde prosečna plata nije san o 1.000 evra, već realnost od 2.500–3.500 evra, gde BDP nije 70 milijardi evra nego 180–220 milijardi, gde izvoz nije 25 milijardi već 90–120 milijardi, i gde mladi ostaju jer vide prilike, a ne beže jer ih nema.
Ali da bismo došli tamo, moramo da krenemo sad – ne sutra, ne posle izbora, ne kada EU pošalje još jedan fond koji ćemo potrošiti na besmislene projekte. Svaki izgubljeni mesec košta nas milijarde u neostvarenom izvozu, hiljade u odlivu talenata i milione u socijalnim troškovima. Ako uspe, kao što je uspelo u Estoniji gde su multisektorijski planovi podigli BDP po glavi sa 5.000 na 30.000 evra za dve decenije, Srbija će biti primer kako mala zemlja postaje velika. Oni su to uradili – sa manjim resursima, sa sovjetskim nasleđem, sa ratovima u komšiluku – a mi, sa našim položajem, talentima i EU fondovima, još uvek sedimo i čekamo čudo koje nikad ne dolazi. Poljska je sa sličnim reformama podigla BDP sa 200 na 800 milijardi evra za 20 godina – oni su znali da krenu, mi još diskutujemo, kukamo i optužujemo druge za naše neuspehe. Holandija je pretvorila poljoprivredu u 12 milijardi evra izvoza sa manje površine od Vojvodine – oni su investirali u ljude, mi još prodajemo sirovine i hvalimo se „najboljim malinama“ dok ih oni prerađuju i zarađuju milijarde na našoj naivnosti. Nemačka je sa Industrie 4.0 stvorila 400.000 novih poslova – oni su imali viziju, mi imamo izgovore poput „nemamo para“ dok EU fondovi čekaju da ih potrošimo na nepotrebne stvari umesto na budućnost. Drugi mogu – zašto mi ne? Jer smo lenji, jer smo navikli na „će se“ mentalitet, jer nam je lakše da kukamo nego da radimo, jer smo zemlja gde se planovi pišu za izbore, a ne za budućnost, jer smo kukavice koje se boje promena dok drugi hrabro idu napred.
Ako ne uspe, kajemo se zauvek – kajemo se za decu koja su otišla, za sektore koji su propali, za prilike koje smo propustili. Ako ne delujemo, zaslužujemo ono što dobijemo – siromaštvo, zagađenje, liste čekanja i ekonomiju koja visi o niti stranih investicija. Zar stvarno hoćemo da budemo zemlja gde rudari čekaju penziju umesto da postanu inovatori, gde lekari leče Nemce umesto Srba, gde farmeri prodaju sirovine Holanđanima umesto da ih pretvaraju u visokovredne proizvode? Zar hoćemo da naša deca kažu: „Naši roditelji su znali, ali nisu hteli“? Zar hoćemo da gledamo kako Estonija, Poljska i Holandija napreduju, a mi ostajemo u prošlosti, zavidni i ogorčeni? Drugi su uspeli jer su bili hrabri – mi smo bili kukavice. Ovo nije vreme za izgovore – ovo je vreme za akciju, za hrabrost, za promenu koja boli ali plaća. Boli? Da, jer će neko morati da izgubi privilegije, da radi više, da se promeni – jer će lobi uglja, korumpirani tenderi i lenji birokrati da vrište. Ali da li to vredi? Da, jer će naša deca živeti bolje, naši penzioneri imati bolje penzije, naša zemlja biti jaka umesto da bude slabašna i zavisna.
Zato podelite ovaj manifest sa prijateljima, kolegama, porodicom – pošaljite ga na X, LinkedIn, Instagram, razgovarajte o njemu za večerom, vrištite na skupovima ako treba. Zahtevajte akciju od političara, firmi, škola – pišite pisma, organizujte panele, pokrećite peticije, blokirajte ulice ako je neophodno. Jer Srbija ne zaslužuje da sanja o supersili – ona zaslužuje da bude supersila. Krenite sad, ili se kajte zauvek. Mi smo ti koji biramo – i vreme je da biramo bolje. Ako ne sad, kada? Ako ne mi, ko? Ako ne mi, zaslužujemo da drugi uspevaju, a mi ne – i to će nas boleti zauvek.
