Potrebno nam je više igara o mačkama. Osim odlične Stray, nedostaje nam igara sa mačjim protagonistima – ignorišem sve u vezi sa Bubsy-jem ovde – što je prava šteta. Da budem potpuno iskren: imam dve mačke. Jedna ima dvanaest godina, druga pet, i ako im se nešto dogodi (a hoće), biću slomljen. Do sada sam izgubio samo jednu mačku i to je bilo poražavajuće. Vlasnici pasa će takođe razumeti duboku povezanost sa svojim krznenim prijateljima, ali „posedovati“ mačku je malo pogrešan izraz. One odlučuju da budu u vašoj blizini, barem u početku, ali uvek postoji šansa da odluče da se presele negde drugde, gde ima ukusnije hrane, udobnijih mesta ili boljeg rasporeda nameštaja.
Ali šta ako zaista odu? U slučaju igre Copycat, rešenje je jednostavno. Nabavite zamenu iz azila za mačke koja izgleda identično onoj koja je nestala. Takav je slučaj sa Olive, starijom damom sa emfizemom koja živi sama u australijskom predgrađu. Nakon što vas izabere među šest mačaka i nazove Dawn (možda ste reinkarnacija neke kuvarice?), Olive vas dovodi kući da se prilagodite.
Ono što sledi su tipične mačje aktivnosti po kući: trčanje, skakanje, obaranje stvari i traženje hrane. Dawn je razumno dobro animirana dok se kreće po zemlji, i jasno je da indie studio Spoonful of Wonder ima iskustva sa mačkama. Zabavno je učestvovati u mini-aktivnostima poput cepanja toalet papira ili obaranja tanjira sa hranom na pod. Međutim, skakanje deluje previše „lebdeće“, a nema težine u pokušajima da se popnete na nameštaj, što znači da igri nedostaje poliranost koju je imao Stray.
Uprkos nesavršenostima u igrivosti, Copycat je priča o pripadanju i lepo počinje. Olive trpi vaše nestašluke na način na koji to samo starije dame mogu, dok vam odmah na početku biva jasno da ste zamena za originalnog Dawn-a koji je pobegao kada je pre nekoliko nedelja stigla hitna pomoć. Kada se ta ista mačka ponovo pojavi nakon što Olive doživi još jedan medicinski problem, vi budete izbačeni. Igra tada prati vašu borbu da povratite svoje mesto i razumete zašto se to dogodilo. Na kraju krajeva, vezali ste se za Olive tokom nedelju dana, i nema šanse da ona ne bi primetila razliku između vas dvoje. Čak i najidentičnije mačke imaju nešto što ih čini jedinstvenim, zar ne?
Uprkos emocionalnim težnjama igre, borio sam se sa nekoliko elemenata priče koji su me izbacili iz doživljaja. Prvo, nezgrapno kombinovanje Dawn-ovog učenja da bude divlja mačka, nespretno narirano od strane „stručnjaka za divlje životinje“, deluje neskladno. Ponekad narator priča o vašim okolnostima, a ponekad vam se direktno obraća da vam kaže šta dalje da radite. Ova nedoslednost podriva neke dirljive scene. Igrivost takođe pati od toga jer Dawn zamišlja sebe kao veliku mačku koja lovi na ravnicama, koncept koji se više puta vraća tokom igre. Ova premisa ne funkcioniše dobro i deluje kao da je dodata samo zbog grafičke raznolikosti.
Drugo, Oliveina ćerka Mae se pojavljuje nakon prvog sata kao karikaturalni negativac. Njena mržnja prema mačkama je neobjašnjena – možda ljubomora? – i stvari s njenim likom dobijaju mračan preokret koji deluje neprimereno za narativ. Konačno, na kraju drugog sata, Olive donosi srceparajuću odluku. Ovaj trenutak me je rasplakao, ne zato što je imao smisla, već zato što nije. Delovalo je kao neplauzibilan zaplet osmišljen da izazove reakciju, slično emocionalnim manipulacijama u mnogim Pixarovim filmovima. Bio sam uznemiren i besan, ali ne iz razloga koje je verovatno zamislio razvojni tim.
Ipak, ne mogu da krivim Copycat zbog pokušaja da ispriča emocionalno snažnu priču, čak i ako promašuje neke ključne momente. Da, to je u osnovi „walking simulator“ sa mešavinom mini-igara, beskonačnih trkačkih segmenata i brzih reakcija. Da, možda ćete provoditi vreme šetajući po sličnim kućama sa minimalnom interakcijom. I da, kraj se može smatrati pomalo razočaravajućim. Ali igra je prelepo režirana, a klavirska muzika Danijela Bantinga savršeno balansira između opasnosti i melodraamske tuge. Dawn nije glasovno animirana, ali njene misli se pojavljuju na ekranu u stilu mnogih indie igara — Edith Finch mi prvo pada na pamet — i nude blagi uvid u njenu zbunjenost (i čudno, komentar o tome kako se poreski novac troši u parkovima, nešto što sam siguran da je uvek na umu svake mačke).
Dakle, iako Copycat možda nije savršena igra, ona je i dalje reflektivna priča o usamljenosti i pripadanju koja će vas zadržati angažovanim, bez obzira na njene mane, tokom tri sata trajanja.