Pronalaženje vaših uspomena, boreći se za vaš život. Da li Yomawari: Lost in the Dark trpi sudbinu njegovog naslova?
Yomawari: Lost in the Dark je treći u Yomawari seriji. Serija je prvobitno lansirana na West-u 2016. na PSVita. Sada postoji kolekcija prve dve igre na Switch-u u The Long Night Collection. I Night Alone (original) i Midnight Shadows (nastavak) imaju odlične kritike za njihove ubedlјive narative i vizuelnu dihotomiju slatkog i zastrašujućeg. Iako postoje suptilne veze sa prethodnim naslovima, možete da igrate Yomawari: Lost in the Dark bez konteksta. Kao neko ko je nov u ovoj seriji, možda ste u nepovolјnijem položaju od onih koji su fanovi, iz razloga koje ćemo vam objasniti.
Pre početka igre kreiraćete vaš lik. Izbori su ograničeni, ali odabir izgleda i imena vašeg lika definitivno stvara bližu vezu sa onim s kojim igrate. Odatle se otvara vašem liku u školi koji je izopšten i maltretiran; to je težak početak jer ne možete a da se ne osećate loše. Odigrava se nekoliko trenutaka priče koje nećemo da kvarimo, ali na kraju se budite u gradu noću. Ne sećate se kako ste tamo stigli, ali se kasnije otkrilo da ste prokleti da živite noć iznova i iznova dok ne pronađete vaša sećanja koja otkrivaju kako da to zaustavite.
Nemamo kontekst prethodnih igara, ali priča počinje snažno, pa nas je čak i način na koji je priča vezana za igru u početku zaintrigirao. Da biste napredovali, moraćete da pronađete sva vaša sećanja pre nego što se noć završi. Međutim, priča predugo ne ide nigde. Unapred su blagi spojleri, ali posle 8-10 sati mislili smo da prelazimo cilјnu liniju, ali nam je rečeno da moramo ponovo da obiđemo igru i saznamo kako da zaista razbijemo kletvu.
Bili smo shrvani, osećali smo se nepoštujuće prema našem vremenu, jer je završni čin bio označen još dvosmislenije od naše prve runde. Bolјe bi ga primili da nam je tokom ovog perioda igre vraćali ono što smo ulagali u njega dok smo napredovali. Ali to uopšte nije bio slučaj, a ne znamo ni kako da ga pobedimo ni posle dodatnih šest sati igre.
Yomawari igra kao moderni izometrijski horor preživlјavanja putem vaših Amnesias-a ili Outlasts-a; u smislu da su lišeni borbe igrača. Umesto toga, suočićete se sa zlonamernim i ponekad užasnim duhovima tako što ćete… Zatvoriti oči? Ovo ide u prilog mehanici u poslednjoj igri gde biste morali da pronađete mesta za skrivanje, i to funkcioniše! Umesto da budete ograničeni na skrovište – možemo da zamislimo da će to postati frustrirajuće ako ga ne nađete – možete slobodno da zatvorite oči gde god. Dok koračate kroz grad duhova, vaši otkucaji srca će se povećati kada ste blizu duhova. Zatvaranje očiju pomoću L2 i R2 (na PS4) čini ekran crnim osim iz vašeg neposrednog okruženja. Na ekranu magle crvene boje sa sopstvenim otkucajima srca označavaju neprijatelјski duh. To je napet trenutak koji vam svaki put ubode u stomak, pitajući se da li biste preživeli susret.
Međutim, zatvaranje očiju nije de facto način da se savladaju zli duhovi, jer je svaki tip neprijatelјa drugačiji. Ovo stvara element slagalice sa ovim susretima u kojima ćete naučiti kako da se nosite sa svakim duhom. Nekima će možda biti potrebna baklјa da ih rasprši, drugi će se animirati samo ako gledate u njihovom pravcu. Ovo čini obilazak grada iskustvom ispunjenim strahom. Čak i posle mnogo sati i dalјe bi se brinuli da će nam nešto iskočiti. To je daleko najjači aspekt igre, jer se na svim glavnim nivoima svaki put susrećete sa različitim duhovima, tako da nikada niste sasvim razumeli igru, dok sve vreme pretnja smrću vreba u svakoj senci.
Takođe imate traku izdržlјivosti koja je vezana za vaše sprintanje. Obično se smanjuje standardnom brzinom, ali kada ste bliže alkoholu, brže se iscrplјuje, a ako se suočite sa jednim, iscrplјuje se skoro odmah. Više puta smo prolazili kroz čak i scenarijske trenutke bežanja od neprijatelјa sa uvek osećanjem kao da nikada nećemo da uspemo. Svaki put izaziva adrenalin i na sreću samo od nekoliko čudovišta ne može da se pobegne, jer čini da je bežanje uplašen održiva taktika.
Struktura igre je uglavnom nelinearna u njenom pristupu. Počinjete da istražujete grad sve dok ne naiđete na sitnicu koja izaziva početak sećanja. Ovo vas podstiče da jurite za tim tragom jer vam govori da pronađete oblast u kojoj se nalazi vaša osnovna memorija. Svaka klјučna memorija napreduje u naraciji jer će to nagovestiti zašto ste uopšte u ovom gradu duhova.
Svi se odnose na moderne urbane legende o pričama o duhovima koje sve imaju onaj osećaj jezive paste. Naići ćete na beleške i znakove koji vas uče više o proganjanjima dok vam se dešavaju. Većina priča koje otkrijete i doživite su duboko uznemirujuće i u suštini često tragične. Osećamo se kao duhovna vožnja koja nas nije učinila nestrplјivim da nastavimo još od P.T., i ne upoređujemo to dvoje olako. Iako na prvi pogled izgleda kao simpatična rukom oslikana igra, zvučni pejzaž, igranje i jezivi dizajn čudovišta se spajaju nedaleko od Silent Hill 2 – da je to bio Chibi.
Kao što smo ranije pomenuli, poslednjoj četvrtini Yomawari je ponestalo pare. Tempo trzanja ostaje tokom prigušivanja prvih nekoliko sati dok počnete da se upoznajete sa načinom na koji se sablasni čini i ne sme. Sakuplјate kamenčiće i papirne avione da biste ih koristili za odvraćanje pažnje, ali osim što se koriste za slagalice, osećali su se malo spornim. Možete da se molite u Jizo statuama ako imate dovolјno novčića, koji služe kao poeni za spasavanje i mesta za brzo putovanje; ali u ranoj igri oni su veoma mali između i sa jedva sistemom kontrolnih punktova izvan tamnica, može da postane frustrirajuće kada nastavite da umirete.
Spomenuo sam kombinaciju aspekata koji stvaraju magiju straha, ali vizuelni prikazi definitivno prodaju nelagodnost prilikom igranja. Vaš kreirani lik – bez obzira na to kako ih pravite – uvek izgleda naivno i nevinih krupnih očiju u Chibi stilu. Spomenuli smo da je prilagođavanje ograničeno, ali sve je ručno oslikano, estetski izgleda odlično. Mnogo ove ličnosti nalik na decu ulazi u korisnički interfejs i menije. Otvaranje mape je sve ručno nacrtano bojom, kao da ih je kreirao vaš lik.
Isto važi i za vaš ranac u kome se nalazi sve što nađete na putu, sve opisano sa mladom nevinošću. To je tako fantastičan dodir sa uranjanjem u perspektivu. Sve to, pored sveta, nudi neke lepo napravlјene vizuelne prikaze. Upotreba boja ističe se tako da izgleda stvarno, ali neuobičajeno, kao noćna mora. Nijansa crvene/narandžaste u kontrastu sa noćnim tamnoplavim čini da grad noću izgleda neverovatno.
Uparen sa količinom detalјa do nivoa stvarajući uznemirujući osećaj grada koji je nekada imao nadu. Postoji neverovatna količina raznolikosti širom grada koja je sve ručno oslikana. Svaka pojedinačna oblast je jedinstvena po sebi. Od pirinčanih polјa do luke, svi pružaju njihove metode zastrašivanja. Osećate se progutanim okolinom, a izometrijska perspektiva čini da se skromni grad oseća kao ceo grad. To bi moglo da bude zbog tempa vašeg karaktera, ali sve vas prevazilazi zbog čega se osećate preopterećeno.
Grad nije ono što Yomawari čini zastrašujućim, naravno, ali je odličan šablon za ispunjavanje užasa. Ono što ga čini zastrašujućim je impresivna raznolikost duhova. Neki su ručno oslikani, što priliči svetu, ali oni koji koriste njihov sopstveni umetnički stil čine ga mnogo strašnijim. Promena u umetnosti samo gradi ideju da su ovi užasi došli kroz drugi svet da bi vas ubili. Svaki od njih je stručno osmišlјen da olakša svaki poznati strah. Većina njih je poznata japanskom folkloru, to ne utiče samo na dizajn, već ponekad i na to kako se nosite sa njima. Japan ima toliko karakterističnih priča o duhovima i one su neverovatno rekreirane u Yomawari: Lost in the Dark. Ako ste lјubitelј horora – tačnije japanskog horora – onda će doživeti zlo širom grada biti uživanje.
Postoji sjajna glavna tema za igru koja zvuči očajno na klaviru, koja odgovara tonu igre. Međutim, retko se koristi za kriminal, jer smo je čuli samo tokom uvodne i odjavne špice. Ako bi ga koristili tokom među scena koje su samo tekstualni okviri i animacije, to bi podiglo emociju koju pokušavaju da prikažu u priči. Međutim, nedostatak zvuka u igranju iz trenutka u trenutak – van vaših stopa i cvrčaka – čini da se opevani duhovi ističu kada im se približite. To pojačava faktor straha jer ih obično čujete zajedno sa ubrzanim otkucajima srca pre nego što ih vidite, pa je pitanje kada će se pojaviti, a ne da li.
Yomawari: Lost in the Dark se oseća kao nekoliko koraka napred i par nazad kada se poredi sa ostatkom serije. Izvođenje obračuna sa neprijatelјima je odličan dodatak, ali su u prethodnim igrama izostavili delove koji su mogli da ga pobolјšaju. Razmere priče su tako tanke da nam nisu dale dobar razlog da je na kraju završimo. Uložili smo 17 sati u igru koja izgleda kao da bi trebalo da bude ispod 10. Nešto od toga je zbog pokušaja da se otkriju sve tajne za 100%. Iako se uglavnom troši na frustrirajuće vraćanje unazad, za kraj nismo sigurni da bi mogao da ugušimo koliko smo bili obeshrabreni kada smo saznali da ga nismo pobedili.
Prezentacija i faktor straha Yomawari: Lost in the Dark ostavlјaju odličan prvi utisak. Prelepo izrađeni vizuelni prikazi i potencijalni horor iz trenutka u trenutak sa kojim se suočavate čine to uznemirujućim iskustvom koje je teško pokolebati. Međutim, što više igrate, manje ste nagrađeni stvarnim rezonovanjem iz priče. To je udarac u stomak u istrajanju u završnom činu. Ovo može da bude privlačno fanovima serije, ali do kraja nas nije učinilo novim.
