Nastavlјajući u istom svetu kao i prve dve igre u kojima se tehnološka revolucionarna grupa DedSec bori protiv moći putem smicalica zasnovanih na hakovanju, Legion kreće preko bare u manje veselu staru Englesku da bi nastavila tu borbu u novoj priči smeštenoj u velikom delu Londona.
Iako u stvarnosti trenutno živimo u svetu na ivici ispunjenog Brexit-a, Legion nas vodi dalјe od te distopijske stvarnosti u još distopičniju (jer ko ne želi dodatnu količinu distopije?) koja gleda malo manje više iznesen po danu. Privatna vojna grupa poznata kao Albion preuzela je vlast nakon što je teroristički bombaški napad osakatio Glavni grad. DedSec-u je smešteno za bombaški napad i lovljen je zbog zločina kao rezultat toga. Priča se tiče ponovnog rođenja DedSec-a, baš kao što to stanovništvu zaista treba. Tako započinje jedna duga potraga za traženjem pomoći građana Londona, obnovom DedSec-a i vraćanjem kontrole nad gradom.
Dok se odvija u potpuno novom gradu, narativ pažlјivo prati prethodne dve igre.
Za to su potrebni lјudi svih vrsta porekla, a Legion-ov veliki žreb je sistem regrutovanja. U osnovi vam omogućava da zaposlite i tako igrate kao bilo koji NPC u igri. Svaki od njih ima skup osobina što ih čini donekle jedinstvenima (mada, naravno, ima puno ponavlјanja s obzirom na ogromnu veličinu populacije). Sposobnosti koje mogu da se pojave uklјučuju specijalizovane dronove, kate sa oružjem, pobolјšane veštine hakovanja, lična vozila i pasivne „veštine“ poput neblagovremenog nadimanja. Dok sakuplјate tehnološke bodove, možete da steknete novo oružje, tehnologiju i veštine koje mogu da se koriste sa bilo kojim likom. Dok dublјe ulazite u igru, na raspolaganju vam je potpuno nadograđeni tim smrtonosnih haktivista, a činjenica da bi na kraju mogli da budu bilo ko, od hipsterskog atentatora do podrhtavajućeg dede je možda najbolјi deo cele smicalice.
To bi trebalo da bude zapanjujuće. Grad prepun raznolikih NPC-a za vas i nismo sigurni da li je to samo zato što je tako dobro implementirano da se ne oseća toliko zanosno ili je samo osnovna igra toliko povezana sa šablonom postavlјenim u mnogim Ubisoft naslovima u poslednjih pet godina koji donekle razblažuje čudo. Možda je to zato što oduzima jednu od najvećih snaga Watch Dogs 2 u jedinstvenom, simpatičnom protagonisti.
Marcus iz Watch Dogs 2 bio je sjajna nadogradnja od strašnog i trupskim Aiden-om iz originalnog Watch Dogs-a, pa se, čineći da postanete bilo ko, osećate manje povezanim sa pričom. Ne može se poreći da ugao sa više protagonista pruža neku radost, veselјe i raznolikost, ali ni jedan od hilјadu mogućih junaka ove priče nije ni blizu da bude tako izobličen i čovek kao što je bio Marcus. Ne pomaže ni to što se čini da su zadane glasovne opcije stereotipni Cockney, Northerner ili Posh Toff, koji na najmanje tri izgovorene reči kažu barem jedan „je*ote“.
S druge strane, opcija da trajno umru dodaje malo začina vašim bitkama. Možda se nećete povezati s njima na nivou pripovedanja, ali stari osećaj XCOM Ironman Mode osećaja zauvek izgublјenog lika koji ste nadogradili i pobolјšali zbog jednog haotičnog trenutka je morbidno primamlјiv.
Stalni elementi u priči, negativci i tim za podršku igrača su generalno bolјi, ali ipak vrlo pogođeni i promašeni. Pričlјiv DedSec AI, Bagsley, nepodnošlјiva je interpretacija sarkastičnog britanskog tehnološkog momka. Ne samo da je to učinjeno do smrti (čak i sam Ubisoft, posebno sa Danny Wallace-om u Assassin’s Creed II), već je učinjeno i bolјe. Ovde je to bolno nesmešno, gotovo odvratno prisustvo koje dodaje još jedan sloj prekida veze priči koja se oseća pomalo odvojeno.
Uklanjanje totalitarnog vođstva, zasnovano na mračnoj stvarnosti Brexita, moglo bi da bude poruka nade, dobrodošla virtuelna katarza za frustrirajuće mračnu sliku izvan prozora. To vam daje malo trunke tu i tamo, ali stvarnost grize mnogo teže od ovde često predstavlјene bescilјne fikcije. Legion pliva oko tačke njegovog tehnološkog ustanka bez stvarnog fokusiranja na njega. Prizor nasilnika koji maltretiraju nevine civile, agresivne kontrolne punktove postavlјene oko grada i alarmantno veliko prisustvo dronova sigurno daje ideju ugnjetavanja, ali to je neinspirirana ideja kada znamo da su to samo stvari na površini, a ne pravi znaci surovosti i ugnjetavanja.
Pomalo je naivno i previše pojednostavlјeno predstavlјa, i možda govori o stalnoj borbi između Ubisoft-a koji pravi igre zasnovane na političkim pitanjima, ali zapravo ne želeći da se bave samom politikom.
Nije nas baš bilo briga za oslobađanje Londona, jer smo bili uloženi u nevolјe lјudi, katarzično kako bi to ponekad moglo da bude, učinili smo to jer nam je igra to postavila na približno isti način kao što to i većina otvorenog sveta igre rade. Preuzimate područja, sakuplјate stvari i označavate kontrolne liste. Te stvari su u redu, a Watch Dogs: Legion tehnički alati čine vrlo dobrom igrom u kojoj se samo zezamo, baš kao u ranim godinama ove generacije konzola, Ubisoft se ponovo uhvatio u tu negativnu spiralu prekomerno korišćenih ideja, a iako se stvari iza toga ne ističu dovolјno, to postaje zapanjujuće očigledno.
U priči ipak postoje neke blistave varnice. Ne dotiče se mnogo mračnijih trenutaka Watch Dogs 2, ali postoji neki tehnološki horor poput Black Mirror-a koji zaista dobro funkcioniše. U trenucima poput ovih više bi voleli pojednostavlјeno iskustvo pripovedanja sa jedinstvenim protagonistom. Rasprostranjeni otvoreni svet u ovom trenutku može da bude osnovni element Ubisoft-a, ali ponekad ima koristi da potkopa uticaj njegovog pripovedanja. Što je žalosno, jer je London jedna od bolјih mapa otvorenog sveta kompanije.
Retko je da dobijamo moderni evropski grad da se poigravamo, pa je postavka Legion-a osvežavajuća poslastica. Posetili smo prestonicu prilično puta u našem životu i zaista je kul prepoznati mesta koja smo posetili i ulice kojima smo prolazili. Veoma osvetlјena tehnologija bliske budućnosti koja prekriva poznato tmurno sivilo grada osigurava da joj iz stvarnog života nedostaje neke živosti, a noću postoje primeri lepote koje se mogu naći dok lutaju gradskim četvrtima, osluškujući zujanje prometa i brblјanje pešaka. Ništa ne daje podsticaj za izvršavanje zadataka baš kao malo istraživanja, a Legion tako dobro snima atmosferu Londona. Iako su opšta putovanja od posla do posla prilično prijatna, ona postaju rutina i borba postaje sve monotonija.
Priča i postavka su očigledno klјučni delovi Legion-ovog paketa, ali akcija je ono što će vas na kraju zadržati angažovanim i nije puno pobolјšanje na solidnoj, ali nesigurnoj postavci Watch Dogs 2. Nesmrtonosna igra je ponovo u fokusu, a postoji mnoštvo oružja i alata zasnovanih na omamlјivanju kako bi stvari bile što manje bez ubistava. Borba prsa u prsa uklјučuje jednostavan sistem zasnovan na kombinaciji i ima nekoliko stilskih završnih bujanja, ali pesnice postaju problematične kada je umešano više neprijatelјa zahvalјujući nejasnom cilјanju. Oružju, omamlјivanju ili bilo kom drugom načinu, nedostaje potreban nivo da zaista proda njegovu efikasnost, što je nešto od čega su prethodne igre patile. Gde god je to moguće, poželјno je izbegavati direktno sukoblјavanje.
Pravo zadovolјstvo dolazi iz upotrebe vaših sprava i hakerskih alata dok se šunjate. Spiderbot je verovatno naš najomilјeniji alat. Kada se nadogradi, može da se prikrije, nokautira negativce, pa čak i prikrije njihova nesvesna tela, kao i da učini njegov deo u otklјučavanju vrata, pristupu inače nedostupnim računarskim sistemima i slično. Opet, Ubisoft-ov model stelta u njegovim igrama nije posebno revolucionarna formula, ali je ipak onaj koji vrlo dobro češe određeni svrab.
Bilo bi vrlo lako reći „pa, zaboravi priču i ovo je u redu“, ali zbog stvarnosti koja stoji iza priče, a da ne pominjemo stvarnost iza kompanije koja je stvorila igru, to je mnogo otežavajuće nego što bi to normalno trebalo da bude. Da, Legion je solidna, prijatna buduća tehnološka zabava oko starog Londona, uprkos pričanju priča i nevolјama u karakteru, ništa to ne menja.
Problem ipak ne nestaje, a veliki deo negativnosti koja je nastala prilikom razmišlјanja o ovoj igri dolazi iz uznemirenosti kako se sa tim stvarima postupa i koliko otkrivaju osnovne nedostatke Ubisoft-ove sve umornije formule otvorenog sveta kao rezultat. Isti stari kolekcionarski predmeti, strukture misije i oslobađanje područja za napredak koji se nalaze u bezbroj naslova, posebno Ubisoft-ovih, pojavlјuju se iznova i iznova. Da ne spominjemo iste stare rutine u načinu na koji se igra. Kao što se vidi u uspešnim Ubisoft-ovim naslovima, ovo nije nužno veliki problem ako delovi funkcionišu zajedno u pravom redosledu, ali ovo je definitivno još jedan primer slabijih delova koji oslablјuju celokupnu strukturu. Nije toliko pogrešne glave kao prošlogodišnji Ghost Recon: Breakpoint, ali definitivno ne pokreće nijednu revoluciju.