Evo izjave koja bi mogla iznenaditi ljude koji je čitaju jer se smatra pomalo zabranjenom među onima koji igraju puno video igara: Zapavo mi se jako sviđaju mobilne igre. Ne, stvarno.
Nemojte me pogrešno shvatiti; mnoge mobilne igre su plitka iskustva koja jedva da se mogu nazvati igrama i radije im ne bih posvetio ni trenutak svog vremena. Ali ja nisam neprijatelj mobilnih igara kao koncepta. Kao način igranja kada ste u pokretu, mogu biti zabavne, a kao iskustvo koje ispunjava praznine vremena između ostalih aktivnosti, mogu biti sjajne.
Naravno, to takođe može izazvati i probleme. Jer ono što dobro funkcioniše u mobilnoj igri ne mora nužno dobro funkcionisati u potpunom konzolnom iskustvu. A to nas dovodi do Ultra Pixel Survive igre iz Ratalaike, koja je izašla 14. aprila za Nintendo Switch, PlayStation 4, Xbox One, PlayStation 5 i Xbox Series X|S. Igra je bazirana na mobilnoj igri. Kako se ona kotira kada je ocenjujemo ne kao mobilno iskustvo, već kao konzolno iskustvo?
Da, svestan sam da se Switch (na kojem sam igrao igru) zapravo može nositi okolo kao prenosni uređaj. Radi se o principu stvari.
Obično započinjem ove recenzije tako što vam pričam priču igre, ali ovaj put mislim da možemo preskočiti taj deo, jer zapravo nema mnogo toga da se kaže. Vi ste smešteni u fantazijski svet bez izričito postavljenih ciljeva. Želite li nastaviti da postojite u tom fantazijskom svetu? Pa, najbolje je da se preživite… pomalo.
Hajde da se malo udaljimo.
U najširem smislu, Ultra Pixel Survive je slična igrama poput Minecrafta i Terraria-e. Sakupljate resurse i istražujete tokom dana. Tokom večeri se branite od talasa neprijatelja koji se beskrajno pojavljuju i napadaju vas. Ponavljate ovaj proces iznova i iznova sve dok ne budete preplavljeni i ne umrete. To može potrajati vrlo dugo vremena ili može trajati pet minuta. (Prva dva izlaska će verovatno biti bliža onom „pet minuta“, da budemo fer.)
Međutim, za razliku od tih igara, ovde zaista nemate luksuz uobičajenog plana. U tim igrama, ciljevi su vam sve o stvaranju skloništa kako biste preživeli tokom Opasnih Vremena, a zatim ćete na kraju moći da se slobodno borite protiv neprijatelja i nećete mnogo brinuti o noćnim strahovima. Ovde, međutim… možete praviti stvari, ali vaše mogućnosti su ograničene na statične odbrane, pa postavljate redove sačmara i zamki, vatru, baklje i radne klupe.
Postoji kuća pored koje započinjete, ali vreme ne prolazi dok ste unutra, tako da ne možete zaista čekati da noć prođe. Pokušao sam, verujte mi.
Dok ubijate neprijatelje, dobijate novčiće i takođe dobijate iskustvo. Napredovanje vam omogućava da nadogradite svoje alate i oružja, kao i svoje statistike. Imate traku za zdravlje, traku za izdržljivost i traku za glad, pri čemu zdravlje opada kada vas nešto udari, izdržljivost se smanjuje kada zamahnete glavnim oružjem, a glad se smanjuje tokom vremena jer tako funkcioniše metabolizam. Pronađite hranu i jedite, napredujte, skupljajte novčiće.
Sakupite dovoljno novčića i možete početi otključavati dodatne likove koji imaju različite veštine, sposobnosti i izgled. Takođe možete trampiti novčiće za rubine ili obrnuto, jer neki likovi zahtevaju rubine za otključavanje. Možete takođe povećavati nivo likova, pa kada počnete iznova sa tim likom, imate veću prednost. Takođe možete birati između trajne smrti uključene ili isključene; ako je isključena, možete sačuvati igru i nastaviti od poslednjeg sačuvanog trenutka, ali ako je uključena… pa, ne možete.
Dakle, sve je prilično jednostavno, zar ne?
Pitanje je da li igra dobro funkcioniše. Mislim da je ovde upravo mobilna priroda igre njen nedostatak, jer se definitivno čini kao igra koju igrate tokom pauze za ručak, pre nego što je odložite… što nije idealno za igranje u dužim sesijama.
Prvo, igra počinje s jednim jedinim izborom lika, i trebaće vam prilično mnogo igranja da otključate drugog. Da budem jasan – smatram da je potpuno validno da vas početak igre postavi s „ovde je prosečan lik, dobar u ničemu, da biste odmah razumeli osnovne mehanike“. Potpuno je validno. Ali ako sam prošao kroz pola tuceta rundi s tim likom i sve što vidim je „evo likova koji izgledaju zabavnije za igranje, ali moraću da igram još desetak puta s likom koji ne želim da biste ih dobili“, moja motivacija počinje da se suši i umire kao gola puž udaren gomilom soli.
Uostalom, setimo se – ideja ovde nije da su ovi drugi likovi bolji, već samo drugačiji. Zašto moram da igram dosta sa običnim likom samo da isprobam lik koji bi mi mogao više prijati? To nije podsticajno za zabavu. To ima smisla kao mehanizam zadržavanja koji se proteže tokom nedelja kratkih sesija igranja, ali ne za konzolnu igru.
Takođe, uključivanje trake za izdržljivost… pa, nije baš sjajno.
Teoretski bi mogla dodati taktički element borbi, ali borba već ima problem sa preciznošću i osećajem lebdenja. Teško je proceniti koliko je blizu preblizu neprijatelju, pa na kraju dobijate dosta štete a da nije baš vaša krivica. Onda kada vaš lik odjednom prestane da zamahuje oružjem, sve to još više usporava i stavljate sebe u situaciju borbe ili bekstva gde zapravo nemate mogućnosti za bekstvo. Nije baš dobro uravnoteženo.
Da, teoretski, tu dolaze do izražaja te statičke odbrane, ali nisu baš dobro objašnjene i uvek je nezadovoljavajuće postavljati privremene utvrde koje stvaraju osećaj „pseudo-tower defense“ igre. Imate direktnu kontrolu nad svojim likom, želite da se borite tim likom. Komunikacija ovde nije baš sjajna, drugim rečima.
Mnoge od ovih odluka, naravno, bolje funkcionišu na mobilnim uređajima. Ali to postaje najveći problem. Igra ima mnogo odluka koje imaju smisla na mobilnim uređajima, ali više nije na mobilnim uređajima, pa te dizajnerske odluke više nemaju svrhu, ali su i dalje prisutne.
Prvo što treba pomenuti jeste da, barem veći deo muzike u igri, dolazi od Kevina MacLeoda, koji specifično pravi besplatnu muziku koja se može licencirati za razne namene i već dugo vremena se time bavi. Prepoznao sam pesmu „Master of the Feast“ čim je počela da se reprodukuje. Ovo nije skriven element ili nešto slično, on je pravilno naveden kao autor muzike prilikom učitavanja igre, i to je upravo ono za šta se koristi besplatna muzika. Ali pošto MacLeod već dugo vremena radi na ovome, njegova teoretski generička muzika ima sopstveni karakter i postaje prepoznatljiva. Izdvaja se kada ne treba da se izdvaja, kao da nosite šešir i naočare za sunce da biste izgledali neprimetno.
Ili možda sam to samo ja zato što previše gledam stvari na internetu.
Rad na pikselima u igri je prelep.
Sprajtovi izgledaju čisti i prepoznatljivi, što je svakako prednost. Međutim, manje šarmantan aspekt je činjenica da je većina animacija za piksele minimalna. Postoji, ali sve deluje vrlo… lebdeće i kao da se samo kreće. Takođe je teško odmah sve razumeti na prvi pogled, a neki resursi se nalaze tačno na neugodnom raskrsnici između dovoljno detaljnih da budu specifični i dovoljno malih da budu teški za razumevanje. To nije baš dobro mesto na koje se može dospeti, na kraju krajeva.
Takođe, grafika tokom noći deluje samo oko 10% suviše tamno da bi bila udobna. Znam, za to su tu baklje i vatre, ali kada je već teško razlikovati „neprijatelj me je udario“ od „izbegao sam neprijatelja“, ovo je suprotno od korisnog.
Verovatno je jasno da nisam posebno oduševljen Ultra Pixel Survive igrom. To nije zato što je očigledno loša igra. Igra je dovoljno solidna. Ali osećam da je ispunjena dovoljno sitnih iritacija. Ništa što je pokvareno, ništa što će sprečiti ljude koji zaista vole igranje preživljavanja i odbrane od talasa neprijatelja da to i dalje rade. Ali dovoljno malih iritacija koje se javljaju tokom igre i koje deluju kao posledica jednog osnovnog problema – igra koja je napravljena kao mobilna igra, a prenesena na konzole sa samo osnovnom mehaničkom doradom.
Ako vam se sviđa ideja igre koja podrazumeva beskonačni mod preživljavanja i odbrane od talasa neprijatelja i spremni ste da dosta igrate pre nego što otključate druge likove, ima nešto što vam se može svideti ovde! Ovo nije loša igra. Ali ovo je igra koja izgleda mnogo šarmantnije nego što zapravo jeste. To je sasvim dobra igra koja se pretvara da je odlična, i iako to ne čini lošom, čini je manje od sume njenih delova.
