Kao čudan uvod koliko ovo može da zvuči, niko ne može pobegne nego da se udalјi od Trails of Cold Steel III refleksije na manje razočaranje sa područjima u kojima greši, za razliku od onih u kojima nesumnjivo trijumfuje. Kontradiktorno je usmerena namera ovog posebnog formata pismenog sadržaja (naime, recenzije) i na koji način treba da podstičemo, ne obeshrabrujemo, ulaganje u dobre igre. Ali Trails of Cold Steel – poslednja pod-serija Nihon Falcom-a u značajnoj, dugogodišnjoj franšizi Legend of Heroes – pomalo su čudan naslov. Spolјa, njen izabrani umetnički stil i estetika mogu da se čine usidrenima u klišeju i, doduše, ne treba da se odmakne od dalјnjeg povlađivanja trećem učesniku u tom savremenom nizu anime-a. Ali odbacite ove početne predrasude i neće proći mnogo vremena pre nego što shvatite da je početna tačka 2015, a da ne spominjemo njen nastavak za 2016. – smatran od mnogih da je u suštini „drugo poluvreme“ u onome što je mnogo veće, gigantu od priče – otkrivajući sebe kao gotovo neuporedivi primer visina kojima JRPG još uvek može da teži.
Svemoćna referentna vrednost postavlјena je tako u seriji prve dve igre i delimično je zahvalјujući ovom uzvišenom očekivanju i težnji da u potpunosti impresioniše treći put zbog čega izgleda da Trails of Cold Steel III iz 2019. godine, u najkraćem pogledu, izgleda kao manje izneveravanje. Ako ovo čitate, nema sumnje da ste već svesni nivoa pohvala ovog naslova koji su stekli, i nadamo se da ćete videti odakle dolazimo iz tog manje zalјublјenog razmišlјanja. Ispravni prelazak serije na kućne konzole (i za sada je ta dostupnost i dalјe vezana za Sony-ev sistem) dovodi do jednog ili dva problema usput, tehnički i što se tiče isporuke sadržaja, ali nikako nije ovo je scenario smrti hilјadu rezova.
Tri igre, bezbroj stotina sati i mnogo sloja na vrhu mehanike kasnije, Trails of Cold Steel i dalјe ostaju jedna od najbolјih interpretacija žanra koje imamo. Serije koje se odnose samo na konzistentnost nalik Yakuza mogu sa pravom da tvrde da se podudaraju sa njihovom posebnom formulom i premisom. Ponavlјajući trend koji ostaje izražen tokom vremena igrača leži u tome koliko je dobro (nemoguće čak i nakon dva prethodna naslova) Nihon Falcom uspeo da toliko mnogo zapakuje u tako malo vremena i prostora. Bilo da je to na prednjoj strani gameplay-a – gde se borba zasnovana na potezu otvara u obilju korisnih taktičkih poteza, a igrači mehanike mudri su da zabeleže – ili jednostavno u njegovoj priči, gde više od desetak likova može da deli figurativna faza u datom trenutku (kritična za zaplet ili na neki drugi način). Još jednom, ovo prekomerno povlađivanje ne bi trebalo da funkcioniše, ali Trails of Cold Steel III ovo čini tako što polako (ponovo) uvodi sve klјučne komponente stalnim tempom, ali osiguravajući da igrači pronađu razlog za brigu o onome što se prikazuje.
Što se tiče borbe – gde glavni protagonista Rean Schwarzer i njegova trupa do tri bivša drugara iz razreda ili studenata preuzmu vladavinu da bi isprobali napade, zanate i ARCUS II – moćne umetnosti – svi trikovi i preokreti prve dve igre se vraćaju u slavnom stilu. Od presudnog čina neravnoteže neprijatelјa kako bi se pokrenuo Link Attack – akumulirani Poeni Hrabrosti koji potencijalno imaju koristi od scenarija ikada – do blјeštavih (smešno, ali još uvek izvedenih u tom samosvesnom priznavanju vlastite budnosti) S-Crafts koji moli za pitanje da li da ih pokrenete na 100CP ili, rizičniji potez, štedite dok se 200CP ne skupi tako da napad bude još jači. Čak i novi Break sistem koji deluje slično kao neprijatelјi Octopath Traveler-a koji imaju brojčanu vrednost u njihovoj odbrani. Iscrpevši to, u Trails slučaju dolazi u obliku sekundarne trake ispod HP-a, uzrokujući ne samo neprijatelјu koji je promašio potez, već je podložniji napadima na redovne i sve oblike napada zasnovanih na afinitetu, nakon čega je rečeno da se odbrana u potpunosti vraća na sledećem potezu.
Onima koji treću igru učine svojom uskočnom tačkom, sva ova terminologija može da izgleda zastrašujuće složeno i bespotrebno, ali svaka komponenta borbe Trails of Cold Steel-a služi većoj celini – ostajući dobrotvorne u smislu da se redovni susreti mogu dobiti bez ikakvog dubokog ukopavanja u sve što igra mora da pokaže. Još bolјe, susreti uvek pronađu način da se svaka od tih mehanika poveže i nahrani jedan drugom potencijal – dalјe podučavajući igrače kroz fleksibilna sredstvima. Ima mnogo oblika strategije i isplate da se imaju (i to bez spominjanja XP multiplikatora koji nagrađuje ispunjavanje kratkih dela i dostignuća u borbi) i još jednom, Trails of Cold Steel III pronalazi savršenu ravnotežu između svih ovih područja, bez žrtvovanja neprestane potrebe i želјe za savladavanjem svih prisutnih delova. Postoji još mnogo više elemenata, starih i novih, koji pronalaze način da se uklјuče u igru – zasnovani na zapletu ili ne – uklјučujući ekspanziju na čak i meč bitke u igri, ali da bi ih pokvarili značilo bi da se potkopa koliko će to biti korisno držati se svega što se odigralo prilikom igranja Trails of Cold Steel III borbi.
Majstorstvo je jedno područje koje igra ponovo zahteva od igrača kada je u pitanju suočavanje sa više orijentisanim antagonistima i potencijalnim segmentima kroz pet dužih poglavlјa. Postoji mali blag udarac u kome treća igra nažalost ne izgleda da objasni sličnost sa dve igre, iako kratke, frustracije u kojima će igrači često prelaziti između osećaja prekomernog nivoa i nedovolјnog level-up-ovanja prilikom prebacivanja sa regularnih neprijatelјa do najvažnijih momenata zapleta. Dok stiču razumevanje za mnoge funkcije borbenih poteza (koliki je njegov opseg nepredvidivosti sa načinom na koji se bahate, redosled poteza i sirova sreća mogu da igraju u postupcima) pomažu u postizanju pobede, Trails of Cold Steel III još uvek mogu često da odskaču kao da nisu baš našli savršenu krivulјu poteškoća tokom celokupne igračeve avanture. Pored toga, boss bitke ostaju zadovolјavajuće za osvajanje i nikad se ne stide da pribave neka iznenađenja usput u osiguravanju igrača da se izvuku iz svakog ugla borbenog sistema.
Drugo klјučno područje je, naravno, priča koju igra predstavlјa i iznenađuje još koliko Trails of Cold Steel III i dalјe pokazuju i bacaju svetlo na izmišlјeno okruženje Erebonia-e, kao i na posledice događaja protekle dve igre. Imajte na umu da se naracija retko stidi da likovi i klјučni igrači iz mnogih frakcija i grupa budu bačeni u miks, Nihon Falcom i dalјe pronalazi područja sa kojima igrače može da zaintrigira i odredi na koji način se događaji mogu ili ne moraju da odvijaju. Tamo gde leže privrženosti određenih likova ili kako, kao što je primećeno, događaji iz prethodne dve igre igraju u opštoj nelagodi koja se postepeno razvija tokom igre. Pomalo je razočaranje što novi likovi iz III – naime nova klasa VII – ne dobijaju toliko iste efektivne promene ili dovolјno ekranskog vremena da očigledne arhetipove i ličnosti zataškavaju u korist zanimlјivije nijanse. Najbolјi trenuci iz scenarija vođenog likom su Rean-a, koji se ponovo okuplјa sa svojim starim školskim kolegama – privremeno udruživanje radi dalјeg razotkrivanja istorije i koliko potencijalne budućnosti sveta oko njih.
Da li je za to kriva želјa igre da se posveti i novoj i „staroj“ klasi VII u kojoj Rean nalazi sam sebe putujući preko Erebonia-e sa (kao rezultat toga, igra prolazi kroz slične pokrete kao prva igra u toj društveno/školsko orijentisanom motivu) ili je jednostavno trošak povećane naracije i lestvice skala koju igra pokušava da isporuči. Ili čak i činjenica da trenutke razgovora i razmišlјanja pojedini likovi često ometaju jednostavno govoreći u svrhu govora – prekidane među scene tokom tamnice koji često istežu malo više nego što je potrebno. Trails of Cold Steel III-ov dijalog ne predstavlјa sebe uvek vrednim ili dodajući na intrigantno političke podtonove na koje njegova pozadina i dalјe aludira, zato je to ovde gde igra postaje najviše frustrirajuća sa stanovišta pisanja i napredovanja.
Postoje i neki tehnički i dodatni aspekti prezentacije koji još uvek pomalo su željeni. Uprkos naporima trećeg naslova da se njegov interfejs bolјe uklopi u prostor konzole kome sada predsedava i priznaje, ove promene su više nego dobrodošle. Borbeni meniji i sam izgled igranja dobijaju zasluženo dorađivanje tokom prve dve igre – pojednostavlјeno mapiranje tastera za sve klјučne akcije koje predstavlјa najvažnije pobolјšanje u šou-u, sa borbom koja se pojavlјuje na terenu/iza-ramena dinamike. Ove prednosti su, međutim, omeđene retkim kvalitetima koji se odnose na broj frejmova koliko i njene teksture u okruženju. Bivši još jednom primećuju udarce tokom sve bržih isporuka u borbi, a drugi bacaju bizarni kontrast tekstura visokih i niskih rezolucija u mnogim igrinim poluotvorenim/nalik tamnica regionima.
Jedina prava greška koju možete pripisati Trails of Cold Steel III je ta što se ne podudara sa velikim visinama koje su prethodna dva naslova zasluženo postigla. Usprkos tome, za one koji mogu da gledaju kroz mikroskopske izlete u prerasli dijalog, tehničke trzaje i manje fokusnu pažnju likova koje uvodi, za razliku od onih koje vraća, ima još toliko toga za divlјenje i poštovanje zanata Nihon Falcom-a. Borbeni sistem, prepun mehanike i sistema koji se igraju, koji i dalјe pronalaze načine za pobolјšanje i izmenjivanje mogućnosti za dobru strategiju. I povrh svega, priča koja privlači radoznalost igrača prema tome ko/šta/gde/kada leži iza ugla, a da se ne oseća zbunjeno ili izgubi iz vida sopstvenu svesnu razigranost. Ako kažemo da je ovo tehnički „najslabiji“ učesnik u dosadašnjoj seriji, a ipak pokazuje koliko je koraka ispred su ove igare u poređenju sa njihovim savremenicima, trebalo bi da vam da značajan nagoveštaj kako će se visoko preporučena ova serija biti i dalјe. Možda neće da postigne isti neposredan i odjekuje sjaj kao i njegovih prethodnika, ali The Legend of Heroes: Trails of Cold Steel III je ipak sjajna. Po savremenim dizajnerskim standardima, iako nije grafička izložba, jedan je od najbolјih primera onoga što JRPG mogu da budu.