Kada je 2014. godine objavljena „The Fall“, bila je malo grublja, a u nekim od svojih zagonetki čak i tuplja, ali je svakako zavrtela dobro sci-fi klupko. Vi ste igrali u ulozi Arid, AI koja je utkana u borbeno odelo koje je palo iz orbite. Kako pilot odela Colonel Josephs nije davao znake života unutra, na vama je bilo da pomognete Arid da prevaziđe svoja isprogramirana ograničenja kako bi spasila njegov život. Svet izgrađen od strane developera iz Over The Moon je momentalno postao interesantan, a ako vam do kraja igre vilica nije bila na podu, nismo sigurni da je vaše mišljenje validno. Šalimo se, naravno, ali bio je to zaista veličanstven kraj.
Konačno, drugi deo planirane trilogije je pred nama. Nakon vrlo kratke rekapitulacije dosadašnje priče, „Unbound“ počinje tako što nam prikazuje raskomadanu Arid, sa glavom koja je prikačena na terminal koji verovatno pripada zločinačkoj korporaciji po imenu Domesticon. Dok je naša heroina u prvoj igri prolazila raspadnute lokacije fizičkog sveta, veliki delovi nastavka dešavaju se unutar mreže dok Arid pokušava da otkrije ko je „User“ i zašto pokušavaju da je zaraze virusom. Ovaj virus je, slučajno, onemogućava da se vrati u svoje fizičko telo.
Boravak unutar mreže znači da je Arid agilnija nego ranije, da može da skače i da se okreće dok se bori sa zlobnim viralnim silama unutar sistema. Ovo je takođe poslužilo i kao ubedljiva tačka priče i to onda kada određeni programi blokiraju njen pristup novim oblastima, zahtevajući novu moć za napredovanje. Međutim, nije sve postavljeno u digitalnom svetu, pošto Arid povremeno otkriva čvorove unutar sistema koji vode napolje; preciznije, u telo druge mašine. Ovde se igra vraća svojim korenima zagonetki, pošto se od vas traži da otkrijete kako da koristite svaki od tri glavna lika manipulišući njihovim pogledom na svet ili okruženjem. Ovo je prilično genijalan način da se svari uzdrmaju, pošto svaka od mašina – domaćina ima različite mehanike igranja. Jedna od njih posebno kopira fantastičnu igru „One Finger Death Punch“.
The Fall Part 2: Unbound
Bez obzira na to kojeg lika kontrolišete, likovi se uvek drže istog stile kontrole postrance iz originalne igre. Šetaćete se unaokolo koristeći levi kontroler, ali pritiskanje L2 (levi okidač na drugim formatima, najverovatnije) vam omogućava da razgledate unaokolo/ciljate desnim kontrolerom; određeni interesantni trenuci će biti naglašeni ikonom u vidu lupe, a interakcija sa njom će često dovoditi do odgovora koji dolaze ili od Arid ili od njenog domaćina. Dok otkrivate nove detalje zapleta, možda ćete biti u mogućnosti da modifikujete svoje interakcije kako biste uključili ovaj razvoj, iznuđujući (dobijajući) odgovore koji će produbiti priču.
The Fall Part 2: Unbound
Problem sa ovime, kao i u prvoj igri, je što rešenja zagonetki nisu uvek onako logična kao što biste očekivali. Neke od njih iskreno deluju kao da nemaju smisla, nakon što ste došli do starog „uperi i klikni metoda“ pokušavanja svake kombinacije koja vam je dostupna. Frustrirajuće je kada želite da vidite kuda priča ide, ali vas zagonetke koje prekidaju tok igre konstantno ometaju. Celokupni finalni deo igre, onda kada biste očekivali da se tempo ubrza, oslanja se na to da vas natera da prođete kroz spore i zbunjujuće dizajnirane zagonetke. Žao nam je što Over The Moon izgleda ništa nisu naučli iz nedostataka prve igre.
Pomalo je ludo što, uprkos problemu sa tempom i nekim iritantno tupim zagonetkama, mi i dalje volimo „Unbound“. Jednom kada su delići počeli da se sklapaju (izvinite) tokom svakog poglavlja, bili smo primorani da nastavimo da igramo. I originalna igra bila je takva: borili bismo se sa zagonetkama danima, vrišteći iznutra da jednostavno ne razumemo šta da radimo, ali kada se finalna scena pojavila i kada smo morali da skupljamo vilicu s poda, možemo reći da je sve bilo vredno toga. I znate šta? Ni „Part Two“ nije ništa drugačiji.
The Fall Part 2: Unbound
Ipak, moramo reći da zagonetke nisu uvek frustrirajuće. Većina njih je inteligentno dizajnirana i naglašava specifične snage svakog lika, obično vas suptilno informišući o njihovim prošlostima i novijim ličnostima. Priče svakog od likova su iznenađujuće duboke i povremeno začuđujuće mračne; iskreno smo se osetili užasno tokom jednog poglavlja u drugom činu. U tom trenutku nam je to delovalo pomalo čudno, možda čak i u suprotnosti sa tonom ostatka igre, ali sada vidimo koliko je to bilo potrebno.
The Fall Part 2: Unbound
Iako se možda neće naći u kategoriji „najbolji vizuelni efekti“ tokom ovogodišnje sezone Game of the Year nagrada, „Unbound“ nastavlja sa istim umetničkim pravcem iz „Part One“. Svet je taman i prljav, njegovi industrijski sektori deluju kao nešto što dolazi direktno iz sci-fi filma iz ’80-ih; ali takođe ima i otmeniju stranu, sa dvorcem o kojem se stara lik Butler, sa nekoliko velikih skulptura i ukrasnih lustera koji boje svaku sobu. Ironično, postoji čudni smisao života na beživotnoj planeti ove igre, zahvaljujući suptilnim detaljima svakog aspekta dizajna igre i pričanja priče.
Iako ova igra ima svojih problema, uključujući i neka veoma primetna štucanja kada igra pokuša da skoči iz jednog u drugi lik, „The Fall Part 2: Unbound“ je i dalje dostojan nastavak. On uzima Aridinu priču i dodaje nove, interesantne likove koji svi imaju prelepo pozajmljene glasove. Obim prve igre je s pravom bio mali pošto se fokusirao samo na Aridine nedaće, ali „Unbound“ drastično otvara prostor, pa iako ipak ne može da parira kraju iz originala, nas je zasigurno ostavio sa poznatim osećajem shvatanja da će verovatno proći još par godina pre nego što otkrijemo kako se priča završava. A moramo da znamo kako se završava.