Horor igre bi trebalo da su strašne – ali ovo je lakše reći nego uraditi. Naravno, postoje odlični primeri poput igara Resident Evil i Silent Hill, ali se žanr previše često oslanja na strašne scene nego na to da uđe u um igrača. Švedski odsek Frictional Games uradio je mnogo bolji posao nego sa igrom koja je naišla na odlične kritike: Amnesia – The Dark Descent, tako da se od projekta Soma mnogo očekuje. Ali kao što smo već pomenuli: biti strašan je lakše reći nego učiniti.
Vi preuzimate ulogu Simon Jarrett, oko čije ćemo se prošlosti vrteti zarad spojlera. Sve što treba da znate je da protagonista pronalazi svoj put na Pathos-II, napuštenu podvodnu bazu u dalekoj budućnosti – nakon što je čovečanstvo zbrisano sa lica Zemlje. Kako zvezda počinje da se navikava na svoje okruženje, on – zajedno sa svojim partnerom Katherine Chun – postavlja završni lanac događaja koji mogu biti poslednja nada za opstanak čovečanstva.
Igra se iz perspektive prvog lica, tako da su trčanje i skrivanje glavne tačke igranja, na tradicionalan način, Frictional Games daje veliku ulogu manipulisanju i ispitivanju životne sredine. Ovo dovodi do toga da ste primorani da ručno završite akcije koje bi većina igara samo zaobišla, čime se logično povećava napetost.
Prostor je gotovo savršen za horor igru. Životna sredina predstavlja spoj igara Event Horizon, Virus i The Abyss, a veliki deo inspiracije potiče i iz briljantnog romana Sphere, autora Michael Crichton. Skučeni, zatvoreni prostori Pathos-II su zastrašujući, ali otvoreni ponor na dnu okeana je možda i još strašniji. Ove oblasti su istražene u jednakoj meri tokom trajanja kampanje, dok se krećete od postave do postave u cilju da napredujete kroz igru.
Ove oblasti uključuju proganjanje i izuzetno su zabrinjavajuće i pored toga, prepune su sitnih gnusoba koje pokušavaju da vam skrate vreme na putu kroz Pathos-II. Slično kao Amnesia, pogubno je čak gledati predugo u neprijatelja, jer umesto “ludila” oni ispuštaju fatalne doze elektromagnetnih rafala.
To je dobra ideja, ali neprijatelji su jedan od retkih pogrešnih koraka igre. Oni izgledaju groteksno, ali nikada zaista ne nude izazov. Za početak, svi putevi su predvidivi i time se smanjuje tenzija – posebno nakon izuzetne igre Alien: Isolation. Takođe, previše ih je lako preći: brzi potez će vas lako izvući i ne postoji pravi osećaj opasnosti ili pretnje.
Zapravo, najstrašniji segment igre je to što vas vodi u nepoznato. Naslov ukazuje na dobar osećaj izolovanosti i to je ono što je najstrašnje. Ovu igru je možda još uspešnojom učinio akcenat na raspoloženje.
Naravno, postoje i stvari za koje se može reći da nisu dobre. Kao što smo pomenuli, groteskne lokacije za neke su jezivo okruženje, koje su zbog zvučnih efekata još impresivnije i povećavaju osećaj prisustva. Ali, to je više potresno nego zaista zastrašujuće, što je pomalo razočaravajuće.
Međutim, ne može se naći zamerka na ambicioznosti jer se igra dosta oslanja na moralnu kompleksnost života i svesti. Igra povlači mnoge žice iz filma Ex Machina, Alex Garland-a, ali pitanja kojima se u filmu prilazi na analitički način, SOMA istražuje kroz emocije. Ovo teme postaju sve uticajnije kako se dalje istražuje baza i igra vas tera da na život gledate iz drugog ugla.
Ovo je daleko najuspešniji element igre, jer tamo gde zastaje horor dominira ideja sintetičkog morala. Takođe, neverovatno se isplati, jer sve ideje kulminiraju u izuzetno ubedljiv zaključak, koji je, iskreno, jedan od najbolji na koje smo naišli u poslednje vreme. Dovoljno je reći da je moćan.
Mora se priznati da su tokom igre zastupljena moralna priznanja. Neki segmenti – koji se odnose na donošenje odluka – vrte se oko toga da odlučite da li želite da ubijete “robota” tako da mu uzmete delove koji su vam potrebni ili želite dalje da istražujete druge puteve. To nije lako učiniti, jer roboti mogu da razgovaraju sa vama i često vas mole za svoj život. To je na neki način emocionalna putarina i učvršćuje najjači deo igre.
Audio dizajn je takođe bitan. Prelepo je odrađen od strane Mikko Tarmia i nudi fascinantan spoj sintetičkih i organskih zvukova, koji očigledno odražavaju i fiksciju. Pomažu i efekti koji oslikavaju Pathos-II. Igra je u tom smislu divno predstavljena.
Ali, javljaju se i izvesni problemi usput, jer smo naišli na neke sitnice koja usporavaju napredak. Postoji robustan auto-save sistem tako da nikada ne gubimo mnogo od napretka, ali kako se igra oslanja na potapanje to može poremetiti sve ostalo. Problem je to što je potrebno i po nekoliko minuta da se igra učita. Ovi nedostaci ipak ne utiču na maštu igrača, ali su vredni pomena.
SOMA je zanimljivo izdanje koje uspeva i posrće u oblastima koje nismo očekivali. Zaista, imajući u vidu dosadašnji uspeh programera, predviđali smo zastrašujuću priču – ali i pored jezivih trenutaka, razočaravajuća je kao horor igra. Mnogo je uspešnija u pogledu moralnih izazova i zadataka donošenja teških odluka. Zaplet je ubedljiv, prezentacija je veoma dobra i zaključak je izvanredan. Ali ovo može biti nedovoljno ako očekujete strašnu horor igru poput recimo Amnesia: The Dark Descent.