Poslednji deo Ninja Gaidena objavlјen je 2014. godine, preskačući čitavu generaciju konzole i ostavlјajući mnoge nadajući se da će se Ryu Hayabusa vratiti. Tek nedavno su dočekani sa najavom Ninja Gaiden: Master Collection, koja uklјučuje Ninja Gaiden Sigma, Sigma 2 i Ninja Gaiden 3: Razor’s Edge. Ne samo da su ovi portovi, već i remasteri, oni portuju tri spornije igre u seriji – i vreme je nažalost bilo nelјubazno prema njima.
Ninja Gaiden Black i originalni Ninja Gaiden 2 imali bi puno smisla u kolekciji, a ne Sigma i Sigma 2. U odbranu Team Ninje, programeri su izjavili da je njihov kod „neispravan“ za Master Collection. Srebrna postava uklјučuje Ninja Gaiden 3: Razor’s Edge, što je možda najbolјa verzija Ninja Gaiden 3.
Ninja Gaiden Sigma, kao i prateći portovi, uopšte ne dira igranje niti mehaniku. Od tri, Sigma dizajnov nivo je najefikasniji. Područja su dovolјno otvorena za istraživanje, ali ne previše da bi se svako područje osećalo prazno ili nepristojno. Borba se oseća i uticajno i nedosledno, s Ryu-ovom brzinom i sirovom snagom koja pruža obilјe krvavih mačeva, dok se šteta čini slučajnom i sprečava bilo kakav dosledan stil igre. Ovo sigurno nije pomognuto kamerom, što je pitanje za svaku igru u Ninja Gaiden: Master Collection, jer oni koriste zastareli fiksni ugao sistem koji čini borbe i platforming neverovatno dezorijentišućim. Iako ova kamera dobro se ponaša sa igrama poput Resident Evil 4, zbog više umerenog tempa, Ninja Gaiden-ova petlјa igranja je daleko brža i izaziva Ryu-a ni da se izgubi u gužvi ili da se okrene kada je platforming-uje.
Ninja Gaiden Sigma 2 naglašava koliko teške i neodgovarajuće mogu da budu kontrole platformiranja, posebno njeno zidno upravlјanje. U određenom delu Chapter 3, Ryu mora da trči zidom do stuba, zamahne, a zatim lansira u drugi zidni zid da očisti provaliju. Ako Ryu padne dole, može da dopliva do slomlјenog stepeništa, za prvo je potrebno zidno trčanje, a za drugo zidno trčanje pravo u drugo zidno trčanje. Ryu bi trebalo automatski da prebaci zidove jednom kada bude dovolјno blizu, ali umesto toga, samo se zabio u zid i pao nazad do prvog stepeništa. Pokušano je oko 30 pokušaja da se uspešno izvrši ovaj prelaz i to je uspelo samo jednom, samo što Ryu nije registrovao zid da bi stigao do pola, padajući niz provaliju. Ovaj mikrokosmos je odličan primer neproduktivnog nivoa poteškoća koji se javlјa iz zastarelih kontrola i engine-a.
Ninja Gaiden 3: Razor Edge je najviše prijatan od tri naslova u ponudi Ninja Gaiden: Master Collection. Borba se činila brutalnijom, Ryu i kamera se osećaju bolјe pod kontrolom i nudili su manje otežavajuće iskustvo od ostalih. Vreme provedeno sa ovom igrom bilo je prijatno u poređenju sa ostalim naslovima dostupnim u kolekciji, ali i dalјe se osećalo kao slogan za veći deo igranja. Svako okruženje se oseća preveliko i prazno za njegovo linearno napredovanje, borba se i dalјe oseća slučajno i ima istu zastarelu petlјu igranja – borbena arena, lagana platforma, boss borba, ponavlјanje. Međutim, neki od postavlјenih delova bili su zabavni i jedinstveni u poređenju sa ostalim naslovima, a glavni negativac igre ima obilјe ličnosti što ga uvek čini najzanimlјivijom osobom na ekranu.
Sve u svemu, Ninja Gaiden: Master Collection prilično je očaravajuća i često otežavajuća. Za one koji žele da ponove jedan ili sve ove naslove, možda je bolјe kupiti originalne naslove posebno, samo zato što je kvalitet na Ninja Gaiden: Production Premium iskustvo koje ne odgovara njenoj ceni, a oni koji ne obraćaju pažnju na cenu, naći će samo korisnu grupu naslova u seriji koja je dala mnogo bolјe rezultate.
