Kingdom Hearts III

Postoji trenutak u životu svakog ljubitelja „Kingdom Hearts“ igre kada shvate da, uprkos njihovim najboljim naporima, više nemaju pojma šta se dešava u čuvenoj priči dugogodišnjeg serijala. Bilo da ste igrali samo dva glavna, numerisana naslova na PlayStation 2 ili ste igrali mnoge spin-off igre i F2P mobilnu igru, postoji tačka u kojoj nema izbora nego da se predate i priznate da ste potpuno izgubljeni. Za nas je to bilo negde oko ere „Coded/Dream Drop Distance“, kada su ljudi počeli da se kreću po virtuelnim svetovima i uskaču u međusobne snove u stilu filma „Inception“. Čak i pre toga, priznajemo da nam je ponekad bilo teško da se setimo koji od mnogo identičnih likova je koji u svakom trenutku. Dakle, uprkos povratku i ponovnom igranju većine naslova u nedavnim „HD“ kolekcijama i gledanju bezbrojnih snimaka na YouTube-u kako bismo se pripremili, počeli smo da igramo „Kingdom Hearts III“ zabrinuti da ćemo završiti potpuno zbunjeni u roku od nekoliko sati od početka igre. Ipak na svu sreću, to nije bio slučaj.

Uprkos svemu, „Kingdom Hearts III“ ima priču koju i povremeni fanovi, pa čak i novajlije, mogu da prate. Bez ikakvog zaziranja od svoje prošlosti i zamršene mreže heroja, anti-heroja, doppelgangera, putovanja kroz vreme, crnih ogrtača i anime kose koja joj prethodi, većina priče o ovoj igri predstavlja povratak na teme i poruke iz prvog naslova. Ovde je uložen zajednički napor da Sora i njegovi prijatelji budu u centru pažnje i da se ponovo razmotre pitanja srca, druženja i emocionalne snage koja su bila u srži alegorijske i simboličke slike na kojoj je serijal bio zasnovan. Ne ulazeći predaleko u seriju, „Kingdom Hearts III“ se nastavlja na „Kingdom Hearts 3D: Dream Drop Distance“ i predstavlja nam Sora, Donalda i Goofyja koji nastavljaju svoju potragu kako bi okupili sedam čuvara svetlosti (sedam Guardians of Light) i sprečili novi pokušaj zle Organisaton XIII da otključa „Kingdom Hearts“, srce svih svetova, i preoblikuje celokupno postojanje onako kako im odgovara. Na početku igre, Sora se još uvek bavi time što nije položio Mark of Mastery ispit koji je potreban da bi postao pravi Keyblade majstor, znajući da mu je potrebno da u sebi nađe ono što mu treba da položi kako bi mogao da se pridruži svojim prijateljima u poražavanju Organisation. S tim u vezi, suština zapleta igre je u vezi sa Sorinim ličnim putovanjem, skakanjem iz sveta u svet sa Donaldom i Goofijem kako bi saznali što je više moguće o pitanjima srca i sopstvenoj unutrašnjoj snazi od plejade Diznijevih filmskih likova.

Kada govorimo o lokacijama koje oni prelaze na svom putovanju izgradnje likova, „Kingdom Hearts III“ zapravo ima prilično skromnih osam svetova zasnovanih na Diznjevim vlasništvima. Ograničeni izbor je mala cena koju treba da platite za veličinu i dubinu većine tih svetova. Tamo gde svetovi u prethodnim igrama često deluju kao diorame sa tematikom Diznija, a svi mali prostori razbijeni učitavanjem ekrana, ovog puta imamo ogromna okruženja koja zapravo deluju ubedljivo kao mesta iz franšiza na kojima se zasnivaju. Svaki svet pruža i sasvim drugačiji osećaj, često svaki sa jedinstvenom strukturom i prilagođenom mehanikom i mini igrama. Neki svetovi su prilično linearni po obliku, poput koridora objekta „Monsters Inc“ u Monstropolisu, dok su drugi otvoreni, slobodni prostori za istraživanje kao što je San Fransokyo iz „Big Hero 6“. Svaki svet predstavlja oko dva do tri sata sadržaja glavne priče, ignorišući vreme koje je potrebno za ispitivanje njihovih kutaka u potrazi za blagom i tajnama. Kao i kod ranijih igara, priče kratkih formi u svakom svetu imaju zgodnu dvostruku ulogu da se pomera napred sveukupna radnja i karakterni luk Sora dok se daju manji, samostalni narativi koje je zadodovljstvo videti i koji ne zahtevaju da posedujete doktorat da biste ih razumeli. To je način koji je savršeno funkcionisao u prethodnim naslovima, a u „Kingdom Hearts III“ deluje važnije nego ikada, s obzirom na to da bi velikom broju igrača ovo mogla bizi prva „Kingdom Hearts“ igra još od PlayStation 2, ili ikada. Druga korist za ovu strukturu je da su svetovi prilično uredno poslagani u „Kingdom Hearts“ univerzumu, pri čemu Organisation XIII deli gotovo paralelno putovanje sa Soraom, u kojem oni putuju tim istim svetovima s namerom da nauče više o karakteristikama različitih srca Diznijevih junaka.

Ono što nam se vraća iz prethodnih nastavaka igre su svetovi koji se zasnivaju na ostvarenjima kao što su „Hercules“, „Pirates of the Caribbean“ i „Winnie the Pooh“, dok sve ostalo predstavlja debitantske nastupe. Od novih dodataka, „Tangled“ i „Frozen“ svetovi su se za nas neočekivano istakli. Oba ova sveta se ponašaju kao skraćene verzije svojih filmova, odražavajući priče i potpuno rekreirajući mnoge ključne scene, uz dodatak Sora i kompanije. Jedna je stvar da likovi kao oni u „Final Fantasy“ šetaju po okruženjima koja izgledaju kao voljeni Diznijevi filmovi, ali je izvođenje numere „Let It Go“ od strane Idina Menzel u „Frozen“ sa potpunim dodatkom Sora, Donalda i Goofyja nešto sasvim drugo. Ono što nas je najviše razočaralo od svega, kako u pogledu sadržaja, tako i zbog činjenice da smo bili super zagrejani za to, jeste „Monsters Inc“ svet, tj. Monstropolis. Ono što zvuči kao da bi moglo da bude potencijalno sjajan izlet kroz svet čudovišta od ikonskih Pixar filmova pretvara se u dosadan hod kroz identične hodnike i sobe u objektu „Monsters Inc“ koji ne prikazuje skoro ništa od onog šarma i jedinstvenih diverzija koje čine druge svetove velikima. Na drugom kraju spektra, iako nismo zainteresovani za franšizu (iz različitih razloga), svet „Pirates of the Caribbean“ je definitivno najbolji. Bez preteranog pričanja i rušenja zabave, ona je pod velikim uticajem drugih igara o piratima i piratskim aktivnostima i gotovo da deluje kao zasebna, manja igra.

Naravno, to ne bi bila „Kingdom Hearts“ igra, da prelazak iz sveta u svet ne uključuje pilotiranje gummi brodom, a ove sekvence su slično ažurirane zarad slobodnijeg i istraživačkog formatu. Umesto da gummi brod ostavite u samostalnim nivoima shmup-stila između svetova, igra sadrži pregršt velikih, otvorenih prostranstava u kojima se leti sa potpunom slobodom. Svaki delić prostora je dom za dva ili tri sveta igre, a letenje između njih uključuje izbegavanje asteroida, sakupljanje predmeta i nadogradnju gummi brodova i povremeno ulaženje u bitke koje se odigravaju slično gumenim brodskim sekvencama u „Kingdom Hearts II“. Kao i ranije, tu je gummi garaža u kojoj se grade i prilagođavaju brodovi od nule ili od pronađenih šablona koji se kupuju tokom igre.

Ovi sistemi funkcionišu na isti način kao i pre, iako su daleko prijatniji za navigaciju i sa znatno više opcija za kozmetičko prilagođavanje nego ranije. Kao i kod većine distrakcija u igri, postoji ogromno iskušenje da se samo utroše sati na izgradnju brodova i njihovo levelovanje kako bi prikupili sredstva za izgradnju još boljih brodova. U stvari, između ovog i drugog sporednog sadržaja igre, naše šanse za pravovremeno predavanje ovog pregleda su bile gotovo uništene u više navrata. Srećom, igra nikada ne deluje prenapumpano ili preopterećeno sadržajem, uglavnom zato što retko postoji osećaj nedostajanja ili nespremnosti za ignorisanje sadržaja koji odmah ne izaziva radost.

S obzirom na njenu istoriju, gotovo da ne treba ni pominjati da je „Kingdom Hearts III“ zapanjujuća igra. Pojednostavljeni, ali vizuelno zanimljivi dizajni Nomurae i njegovog tima zajedno sa ikonama Diznijevih slika uvek su pravljeni za igre koje izgledaju sjajno i koje se drže i do danas, ali skok na trenutnu generaciju konzola donosi sa sobom neke od najbogatijih i najlepših pogleda u modernim igrama. Svaki svet ima poseban izgled, a igra često prilagođava svoj vizuelni prikaz da bi se uklopila sa svetom. Posetite „Winnie the Pooh“ u 100-Acre Wood i videćete da su Sora i njegovi prijatelji usvojili Cel-shaded izgled koji se uklapa u vibracije tog sveta, ili plovite preko velikih mora pored Black Pearl broda u zastrašujuće realnom „Pirates of the Caribbean“ svetu i videćete koliko daleko su umetnici igre otišli ​​da bi sve izgledalo verno izvornom materijalu što je više moguće, a da je i dalje u skladu sa celokupnim izgledom. Animacije su posebno odlične, a iako se iz tehničke perspektive efekti njegovog dugotrajnog perioda razvoja mogu videti na neobičnan i grub način, pažnja posvećena detaljima i zapanjujući broj slučajnih procvata širom sveta čine zaista impresivnu celinu.

Zvučni rad je isto tako vrhunski, sa kompozitorom koji je veteran ovog serijala – Yoko Shimomura, koji je uradio divan posao sa neverovatnim orkestralnim prikazima istaknutih tema Diznijevih franšiza. Glasovna gluma je takođe odlična, pa iako će mešavina originalnih glasovnih glumaca i umereno ubedljivih zamena za Diznijeve likove uvek biti pomalo razočaravajuća, ovo je najuvjerljivija glasovna gluma koju je ovaj serijal ikada imao. Iako mnogobrojni inserti u igri, posebno oni koji obuhvataju svaki svet, nastavljaju tradiciju serijala tako što su isuviše dugi, svi oni su tako lepi da lako komanduju našom nepodeljenom pažnjom. Kao što smo u detinjstvu stalno restartovali svoj PS2 kako bismo ponovo gledali originalni CG uvod u igru, uskočili smo u zgodni Theatre meni više puta nego što možemo da izračunamo kako bismo gledali novi, koji sadrži pesmu Skrillex-a i Utada Hikarua, „Face My Fears“. Jeza, svaki put.

Ta ista sklonost da se bude beskrajno razmetljiv proširuje se na borbu igre, koja je verovatno najveći primer viška u kojem „Kingdom Hearts III“ uživa. Nadovezujući se na već prelepe bitke prethodnih igara, najnovije poglavlje pojačava tempo, zatim još i još. Svaki susret počinje dovoljno poznato, pri čemu Sora skače i udara unaokolo, izbacujući Keyblade kombinacije i magične čarolije, ali stvari ubrzano eskaliraju od tog trenutka pa nadalje. Nadovezujući se na mehanike dodate i ažurirane u novijim naslovima „Kingdom Hearts: Birth By Sleep“, „Kingdom Hearts 0.2: Birth By Sleep – A Fragmentary Passage“ i „Dream Drop Distance“, postoji paleta sposobnosti i specijalnih napada koje Sora može da iskoristi u borbi. Osim uobičajenih napada i magije, Sora ima pristup prizivanjima, timskim napadima, flowmotion  pokretima, navođenim projektilima, kontekstualnim akcijama, sposobnostima oružja, pa čak i nizu posebnih poteza zasnovanih na vožnjama Disney tematskog parka pod nazivom Attractions. Ovaj poslednji posebno dodaje ogroman spektakl i ekstravaganciju bitkama, aktivirajući se nakon što Sora udari u nasumično označenog neprijatelja i pozove vožnju koja odgovara situaciji. Sama vožnja deluje gotovo kao mini-igra sa svojom jedinstvenom kontrolom i mehanikom, kao što je poskakivanje po bojištu u Mad Tea Cup-u ili pritisku dugmeta u određenom trenutku na karuselu kako bi se poslalo smrtonosni udar. Igra čak prati kombinacije i rezultate dok koristite ove sposobnosti, držeći vožnju zanimljivim čak i nakon što ste prošli njima preko sto puta.

Najznačajnija nova promena u borbi je, međutim, sistem Formchange , određena kombinacija Drive Forms iz „Kingdom Hearts II“ i Command Styles iz „Birth By Sleep“ . Svaka1 nova Keyblade koju Sora sakuplja na svojim putovanjima ima sposobnost da se transformiše, dobija više snage i ponekad čak i neznatno menja stil igre. Aktiviranje ovih transformacija je jednostavno stvar izgradnje i održavanja tempa kroz napadanje, što daje podsticaj da se održi pritisak i povećava combo. Oni koji više vole magične magije nisu ostavljeni na cedilu, jer ukoliko čini doprinose većini merača, dobijate mogućnost da iskoristite Great Magic, uvećanu verziju te čarolije, jednom besplatno. Razlog zašto ove mehanike funkcionišu tako dobro je to što rade u tandemu sa svim drugim sposobnostima u davanju svakoj borbi uzbudljiv crescendo koji se besprijekorno prilagođava na stilu igre svakog pojedinca. Čak i najobičniji susreti sa Heartless ili Nobody neprijateljima, redovno se širi od jednostavnog hack & slash do brzog niza spektakularnih napada. Puristi bi mogli da se žale zbog destilacije izazova igre u korist ekstravagancije, ali za one ljude uvek postoji izbor da igraju u težem Proud režimu, gde je ispravno blokiranje i pažljivo upravljanje predmetima od suštinske važnosti.

Taj osećaj stalnog povećanja intenziteta širi se i na zaključak priče u „Kingdom Hearts III“. Mada ima dosta skokova logike i veliki deo sumnjivo zgodnih kasnih otkrića koje su potrebne da bi se stiglo tamo, igra uspeva da veže ogromnu većinu petlji celokupnog serija. Poslednje poglavlje je prenatrpanih i dugotrajnih par sati konflikta, ekspozicije i brze promene motivacije, ali to je neophodno kako bi se većina igre održala pristupačnom i ujednačenom. To je vrsta stvari koju će pobožni fanovi obožavati, dok će svi ostali ostati u čudu i moraće da se pomire sa uživanjem u spektaklu. To je u suštini upravo „Kingdom Hearts” iskustvo. Prelaženje kroz glavni sadržaj igre je trajalo oko 35 sati, što se lako može udvostručiti kako bi se sve završilo i otključalo tajni završetak koji dolazi u ažuriranju nakon objavljivanja.

„Kingdom Hearts III“ je teška igra za kritiku jer će predstavljati različite stvari različitim ljudima. Za novopridošlice i povremene fanove to će biti gladak, zabavan JRPG sa pristojnom količinom Disney franšiza, ali sa više od nekoliko suvišnih svojstvenosti i zbunjujućom pričom. Posvećeni „Kingdom Hearts“ igrači će, međutim, naći igru koja uspešno gradi na svemu što čini ovaj serijal posebnim, vodeći ga pritom u nove i fantastične visine dok priča priču koja pogađa u srce franšize dok vešto zatvara šesnaest godina dugu melodramu  sa dosta besmislica. Uprkos tome što ima toliko ideja kojima je morao da žonglira, Nomura i njegov tim su uspeli da izvedu jedan pakleni podvig sa igrom koja čini sve što želi i sa opipljivim smislom i pakleno puno srca.