Killer Frequency pruža zanimljivu i neobičnu premisu u kojoj vi, kao radio voditelj, morate pomoći civilima u situaciji u kojoj besni serijski ubica slobodno luta ulicama, nalik liku iz horor filmova, a policija nije dostupna da vam pomogne. Kao dugogodišnji radio voditelj, ova ideja je za mene bila privlačna jer sam se zamišljao u ulozi koja me drži na ivici mog voditeljskog sedišta. Killer Frequency donosi ovu suludu premisu s dozom humora, ali uspeva da pruži i iznenađujuće jezive trenutke, iako se njegova oslanjanja na zvuk mogu ponekad činiti jednodimenzionalnim.
U Killer Frequency igri, vi igrate kao Forrest Nash (odlično radio ime), koji vodi noćnu radio emisiju pod nazivom The Scream. Postavljena u osamdesete godine, vaša producentkinja je jedini saradnik zaključan u svojoj studiju, posmatra i usmerava pozive slušalaca ka vama dok vodite emisiju. Noć započinje jednostavno, uz neke zabavne pesme i šaljivu nagradnu igru, ali stvari se menjaju kada lokalni policajac pozove u emisiju i obavesti vas da je ubica u bekstvu i da policija mora napustiti grad kako bi dobili pomoć. To je mali grad, a s obzirom na to da je drugi policajac onesposobljen, nemaju drugu opciju.
Dakle, kada građani grada pozovu broj za hitne slučajeve, ti pozivi se prenose uživo u emisiji, a vi morate pomoći tim ljudima da prežive opasnog ubicu koji ih progoni… naravno, sve to dok kreirate zanimljiv radio program.
Killer Frequency je igra sa bizarnom idejom, ali koja omogućava kreativno pripovedanje, s obzirom da su svi likovi u igri potpuno predstavljeni putem zvuka. To uključuje producentkinju (s kojom nemaš direktnu interakciju, već samo preko panela) i različite ljude koji te zovu za pomoć. Treba pohvaliti Killer Frequency zbog većinom odličnih izvedbi glasovnog glumačkog ansambla. Bez obzira da li su to čudni šalovi koje pravi Forrest, zabrinutost producentkinje, atmosfera zabave kod momka koji zove, ili drhtav glas osobe koja ti šapuće od straha jer je ubica u blizini, svaki lik zvuči stvarno jer zvuči stvarno, što svakako pomaže uverljivosti koncepta igre.
Kako jedan radio voditelj pomaže u spasavanju civila od poludelog ubice (koji se lukavo naziva „The Whistling Man“ i čini da zvučni znakovi budu jezivi)? Svaki scenario predstavlja različitu vrstu slagalice koja se mora rešiti koristeći ono što je dostupno u radio stanici. Jedan pozivaoc je zarobljen u automobilu bez ključeva, pa morate otkriti kako joj pomoći da ga „ukrade“ (a treba imati u vidu da je igra smeštena u osamdesete godine, pa ne možete jednostavno pretražiti na Google-u). Drugi pozivaoc kojem je potrebna pomoć je zaglavljen u lavirintu, pa morate pronaći mapu kako biste mu pomogli da se izvuče iz njega. Postoje vrlo pametni i kreativni načini na koje morate koristiti svoje okruženje i dostupne predmete, a koje ne želim da otkrivam, ali su zaista sjajno razradili ovu specifičnu ideju u potpuno iskustvo video igre, iako ponuđena rešenja (opet, uz reagovanje na zvučne signale) nisu previše raznovrsna.
Radio stanica na prvi pogled izgleda mala, sa samo vašom studijom i kancelarijom na raspolaganju, ali se proširuje kako otključavate više vrata tokom priče, otkrivajući druge spratove. Pametno je što vam ne daje sve odjednom, tako da se ne biste trebali previše mučiti sa slagalicama trčeći u sobe koje nisu relevantne. Sam radio stanica ima šareni, „pulpy“ izgled koji dodaje kampi osamdesetih. Ciljevi su relativno jasni, pa se nisam našao u situaciji da se zaglavim do tačke izazova, iako je pronalaženje rešenja i spasavanje civila u svetu i dalje bilo vrlo zadovoljavajuće.
Ipak, ako ih ne spasite, umreće… i onda ćete nastaviti dalje. Bezazlen i vedar ton Killer Frequency znači da nećete dugo razmišljati o izgubljenim životima, što, priznajmo, je vaša krivica što im niste mogli pomoći. Činjenica da se uspesi ili neuspesi prenose uživo dodaje atmosferi, i mogu oprostiti Killer Frequencyu jer je svaka replika izgovorena sa takvim oduševljenjem karakterističnim za horor filmove. Takođe je osvežavajuće što ne postoji stanje neuspeha ili opcija za „ponovni pokušaj“ scenarija. Ako ne spasite sve, jednostavno… ne spasite.
Killer Frequency zaslužuje priznanje što uspeva da postigne neke efektne jezike tokom igre, s obzirom da se uglavnom igra kao komedija. Kada istražujete dublje u radio stanici u potrazi za tragovima ili pokušavate da otkrijete šta se tačno nalazi u podrumu, bilo je trenutaka kada sam stvarno oklevao okrećući se, ili primetio nešto iz ugla oka što je delovalo van mesta. U određenim trenucima, osećao sam se zaista sigurno vraćajući se na svoje mesto voditelja, puštajući neke pesme ili pritiskajući dugmad na panelu, pa triler ipak ima neke trikove u rukavu kada je u pitanju održavanje napetosti.
Neizbežna mana priče koja se isključivo prenosi putem zvuka jeste da se neki delovi priče previše objašnjavaju. Često čujemo izraz „pokaži, ne reci“ kada je reč o vizuelnim iskustvima, pa kada žanr izbora nameće samo „reci“, ritam se malo usporava. Kada slušate priču koja se odvija, ima mnogo stajanja i čekanja; čak ima i košarkaški koš sa zgužvanim papirima koje možete bacati da biste nešto radili dok slušate. To je bilo najviše izraženo kada su se kasnije pojavile velike preokrete i bilo je potrebno ozbiljno objašnjenje da bi se sve povezalo, ali opet, izvođenja uspevaju da to donekle ublaže.
Sa zaista jedinstvenim konceptom koji se razlikuje od svih drugih horor igara, Killer Frequency pravilno kombinuje dozu zabave kako bi održao tok priče o serijskom ubici. Dok spasavate civile koristeći tragove oko radio stanice, šalite se i uživate u retro-inspirisanim pesmama, teško je ne investirati se u priču i atmosferu, posebno zbog snažnih izvedbi šašavih likova. Tempo može biti spor ponekad, ali preokreti su me držali uzbudjenim da razgovaram sa svakim novim pozivaocem. Možete mi verovati kao iskusnom producentu i voditelju: ovo je radio program koji vredi da se prati.
