Teško je poverovati da „Friday the 13th“ kao franšiza postoji još od 1980. godine. Ovaj serijal je 9. maja proslavio 37. godišnjicu otkako je prvi film prikazan u bioskopima. Dvanaest filmova koji uključuju 9 horor slešera, rimejk, očajni pokušaj da se priča modernizuje smeštajući radnju u svemir, pa čak i smešni, ali ipak zabavni, obračun između Jasona Voorheesa i Freddyja Kruegera iz „Nightmare on Elm Street“. Možemo reći da serijal ima bogatu istoriju, a za sobom je ostavio brojne žrtve na ekranu i publiku koja traži još.
Bilo je možda neizbežno, iako neočekivano, što je neko (ili nekolicina njih, da budemo precizni) odlučio da noćnu moru sa obala Crystal Lake prenese ne na srebrno platno, već na ekrane gejmera. Ignorišući postojanje očajne „Friday the 13th“ igre za NES, tog besramnog pokušaja da se izvuče novac od ljudi, konačno dobijamo igru koju nismo ni znali da želimo u obliku „Friday the 13th: The Game“. Illfonics i Gun Media, uz pomoć finansiranja od strane fanova, donele su nam asimetričnu 1v7 letnju slešer igru koja je podjednako zabavna i neuredna u pogledu prezentacije, uz obećanje o oživljavanju dubine straha kakva se ne može iskusiti jednostavnim gledanjem horor filma. Ovoga puta ćete proživetu tu noćnu moru. Međutim, da li u tome uspeva? Ili je još jedna u nizu žrtava kletve koja ne dopušta filmovima da se pretvore u dobre video igre?
Igrači posećuju tri ikonska lokaliteta u blizini Crystal Lake. Bilo da je u pitanju više puta prikazani Camp Crystal Lake, zabačena šuma u blizini Higgin’s Cabin ili Packanack Lodge gde je Jason počeo da ide majčinim koracima i ubija nesrećne posetioce jezera.
To je igra mačke i miševa, u kojoj je jedan igrač izabran da igra ulogu Jasona, dok preostalih sedam preuzimaju uloge sedmoro različitih savetnika u kampu. Svaki savetnik, kao i svaka verzija Jasona (postoje skoro sve verzije Jasona koje smo videli u filmovima, osim onih iz Jason X, Freddy vs Jason i rimejka iz 2009. godine) imaju sopstvene statistike po kojima se razlikuju jedni od drugih.
Dok je jedan savetnik možda savršen u skrivanju i šunjanju unaokolo, drugi možda zapravo ima veću šansu da pobegne od Jasona, a treći je pak dobar u popravljanju stvari; ukoliko ga, naravno, možete sprečiti da se ne saplete o sopstvene noge. Uz 10 između kojih možete birati, a pored toga imate i mogućnost da bacate kocku za određeno prilagođavanje njihovih sposobnosti, postoji dosta raznovrsnosti da zadovolji sve igrače. Što se tiče kozmetičkih prilagođavanja, postoje određene mogućnosti, ali su zaista ograničene. Različite varijante odevnih predmeta sa kojima počinjete, toliko da malo promeni izgled u toku napredovanja u igri. Aspekt prilagođavanja u kojem igra zaista sija jeste zarađivanje dovoljno CP da kupite sve animacije ubistva za Jasona. Izaberite između vaših omiljenih iz filmova i napravite sopstvenog savršenog ubicu. Nama lično je favorit ozloglašeni udarac u glavu. Ne postoji ništa poput posmatranja kako nečija glava leti kroz vazduh i slušanja kako sav obližnji razgovor zamire dok igrač kojeg ste se pripremali da ubijete iznenada zaćuti.
Na početku svake partije, igračima se prikazuje kratka scena u kojoj se grupa raštrkava nakon što se Jason pojavljuje iz šume iza žrtve koja ništa ne sluti i ubija je, a savetnici beže u svim smerovima. Ovo određuje ton partije, u kojoj su članovi grupe razdvojeni i moraju pronaći jedni druge, a zatim preživeti susret sa Jasonom na jedan od nekoliko načina. Načini na koje možete preživeti jesu telefoniranjem policiji i bekstvom na sigurnost, popravkom jednog od raspoloživih vozila (automobila ili broda), čekanjem isteka perioda od 20 minuta, i najređim od svih: ubijanjem Jasona Voorheesa. Nećemo vam reći kako tačno uspeti u zadnjem, ali ćemo napomenuti da, ukoliko ste gledali filmove, već ćete se setiti načina poput jednog od trenutaka kada su „ubili“ Jasona.
Šanse su u velikoj meri na strani Jasona, pošto on poseduje natprirodne sposobnosti. Svaki korak označava vašu propast, pošto vam jednostavno preostaje da se molite da vaša glava neće biti sledeća koja će se naći na meti Jasonove mačete. Audio promene, kao i vrištanje drugih likova, mogu vas upozoriti na Jasonovu blizinu, a sada imao i vrlo pričljivog Jasona, što ga uopšte ne čini manje zastrašujućim.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka koje smo mi doživeli desio se u trenutku popravke automobila za naše veliko bekstvo. Kad je došlo vreme da se sipa benzin u automobil, Jason se pojavio niotkuda, a nas četvoro smo se ponovo razbežali. Dok je njima bila odvučena pažnja, mi smo uradili ono što bi osoba sa ključevima od automobila trebalo da uradi; sakrili smo se. Opstanak je prvenstveno zavisio od zadržavanja tih ključeva. Onoga koji je kod sebe imao benzin je, na nesreću, pronašao Jason, kojem je zatim nešto drugo odvuklo pažnju. Nakon što smo pronašli unakažen lež našeg palog prijatelja, uzeli smo benzin, napunili auto i zaputili se zemljanim putem ka spasenju. Erupcije navijanja pokazale su se, međutim, kao prerane jer smo na putu ispred nas videli osobu sa poznatom hokejaškom maskom.
Navijanje se brzo pretvorilo u vrištanje, a mi smo automobil ubacili u rikverc dok je Jason lagano koračao ka nama. Onako brzo kao što se pojavio, jednostavno je nestao… iako kratko. Pošto smo uspeli da zaglavimo automobil na steni, bili smo mu prepušteni na milost i nemilost nakon što se pojavio iz žbunja sa naše desne strane i izvukao jednog od nas iz automobila, a zatim mu smrskao glavu rukama. U tom trenutku smo napustili automobil i raštrkali se u šumi. Nakon što smo došli do ivice jezera, napravili smo groznu grešku odlukom da pokušamo da preplivamo na bezbedno. Jason je polako zakoračio u vodu iza nas, a zatim nestao… da bi se pojavio iz dubina i počeo da nas davi dok smo se mi drali u mikrofon. Priključivši se preostalim mrtvim igračima u modu gledaoca, vrištanje se brzo pretvorilo u smeh nakon što smo shvatili koliko se svako od nas uplašio.
Igra nije savršena: vizuelni efekti su pomalo zastareli, zvuk je ponekad nekonzistentan, detekcija hitboksa za svačije napade osim Jasonovih je prilično nedosledna, a prvih nekoliko dana statusi servera predstavljali su pravu vožnju rolerkosterom (srećom, čini se da je ovo sada rešeno). Ali mi smo ipak zaljubljeni u ovu igru.
Sve u svemu, igra je izuzetno pojednostavljena, što je možda i najbolje. Komplikovanjem bi se možda učinila manje zabavnom u ukupnom smislu a, iako ne možemo sa sigurnošću reći da ćemo je igrati i sledeće godine, možemo je nazvati svojom zastrašujućom letnjom ljubavlju za multiplejer. Illfonics je pripremila pozornicu, sada je vreme da nastave da unapređuju ovu sjajnu ideju, a na ostalim kompanijama je da prate njene korake. Ovo je asimetrična multiplejer igra od koje ćete postati zavisni, a horor aspekt je bez premca.