Final Vendetta toliko želi da replikuje magiju side-scrolling beat ’em ups-a iz 90-ih.
Ima pikselizovane vizuelne efekte, sjajan soundtrack sa ekskluzivnim pesmama Utah Saints-a i nezaboravnu priču za koju su potrebna tri teška kolačića da bi hodali ulicama, udarajući sve nasilnike koji im se nađu na putu. Ali tamo gde je važno, u odelјenju za igru, to nije dovolјno. Naslovi kao što su Streets of Rage 4, Mayhem Brawler i Teenage Mutant Ninja Turtles: Shredder’s Revenge preuzeli su stari šablon i učinili ga da funkcioniše u modernom dobu. Final Vendetta ne radi ništa.
To će reći da je njegova igra na žalost osnovna. Kao i uvek, krećete se s leva na desno, čisteći ekrane od kriminalaca na vašem putu da spasete mlađu sestru jednog od tri protagonista koji mogu da se igraju. Ali što se tiče borbe, ovde je malo toga u ponudi osim osnovnih stvari. Standardno dugme za napad može da se pritisne da biste izvršili kombinaciju, od koje ćete prilično brzo umoriti od izvođenja. I skokovi i trkčanje takođe mogu da se kombinuju sa napadima, a možete da hvatate i bacate protivnike, izvodite povratne napade i uzimate i koristite oružje.
Osim toga, postoji super metar koji vam omogućava da iskoristite jedan super napad koji obara neprijatelјe oko vas, i specijalno dugme za napad koje vam omogućava da pogodite neprijatelјe kada su na podu. Oh, i tu je dugme za blokiranje. Devedesetih je ovaj repertoar možda bio dovolјan, ali sada se čini previše ograničenim. Bilo bi lepo imati barem napad juriša, a možda još jedan ili dva super napada. Ali čak i tada, Final Vendetta bi i dalјe bio u senci njegovih vršnjaka.
Jednostavno nije zabavno igrati mehanički. Udarci se ne osećaju upečatlјivo i nemaju odmereni tempo kao kod drugih teških udarača u žanru. Tu je i činjenica da se ponekad čini jeftino. Dugme za blokiranje, na primer, prilično je beskorisno jer je teško proceniti koje će napade negirati. Ionako retko zaustavlјa punu neprijatelјsku kombinaciju, a ne možete da spustite vaš gard usred kombinacije da biste izvršili kontranapad jer jednostavno nema vremena. Uzimanje oružja je takođe uglavnom besmisleno, jer je potrebno predugo da se zamahne.
U kombinaciji sa preterano agresivnom veštačkom inteligencijom koja ponekad može da vas omami, igranje Final Vendetta često izgleda kao bol. I nemojte da mislite da možete jednostavno da stavite igru na laku poteškoću da biste zaobišli ove probleme; jedva da postoji razlika između lakih i teških podešavanja težine, koja su oba dostupna od samog početka. I glupo, dok postoji mod treninga, morate prvo da pobedite podrazumevani arkadni mod pre nego što možete da mu pristupite. Mod-ovi preživlјavanja i boss rush su takođe zaklјučani, ali to je prilično razumlјivo.
Srećom, zajednička igra je opcija, ali Final Vendetta podržava samo ko-op na kauču za dva igrača. Možete čak i da igrate jedni protiv drugih ako imate račune za poravnanje zahvalјujući dodatnom ko-op ekskluzivnom mod-u. Igranje u ko-op-u je svakako prijatnije, ali to možete da kažete za većinu stvari u životu. Iskustva su generalno uvek bolјa kada se dele, ali to ne znači da je osnovna aktivnost nužno bolјa.
Final Vendetta nije loša igra, ali u pokušaju da se podvrgne klasici gubi iz vida pravi cil: igre koje trenutno vladaju. Čak i tada, i dalјe bismo radije igrali originalni Final Fight ili Streets of Rage nego ovaj srednji napor koji jednostavno ne izgleda tako dobro došlo ili prijatno. Na kraju krajeva, ako ste veliki fan žanra i imate veliku dozu strplјenja, možda ćete se malo zabaviti ako bude, ali nikada neće ostati upamćen kao klasik.
