Kada prosečan igrač pomisli na gigantsku franšizu Dragon Quest, prve asocijacije su uvek iste: legendarni heroj sa mačem u ruci, epska sudbina spasavanja sveta od drevnog zla, prepoznatljivi crteži čudovišta koje je stvorio Akira Toriyama i grandiozne melodije koje komponovao Koichi Sugiyama. Međutim, daleke 1993. godine, japanski razvojni studio Chunsoft i izdavač Enix odlučili su da naprave jedan od najčudnijih, a ispostaviće se i najuticajnijih spin-off projekata u istoriji gejminga.
Glavni junak ove priče nije nikakav predodređeni vitez plave krvi, već punački, brkati trgovac po imenu Torneko (na Zapadu u ranijim izdanjima poznat i kao Taloon), koga smo prvi put zavoleli u četvrtom poglavlju igre Dragon Quest IV: Chapters of the Chosen. Njegov cilj nije bio da poseče mračnog gospodara, već nešto daleko prizemnije i ljudskije: da pronađe najređe predmete, zaradi gomilu novca i svojoj supruzi Nini i sinu obezbedi najveću i najuspešniju trgovačku radnju u celom kraljevstvu.
Iz tog jednostavnog koncepta rođena je video igra Torneko no Daibōken: Fushigi no Dungeon (na engleskom govornom području poznata kao Torneko’s Great Adventure: Mystery Dungeon), naslov koji je praktično stvorio konzolni roguelike žanr. Nakon što sam proveo desetine sati ponovo silazeći u ove proceduralno generisane lavirinte, shvatio sam koliko moderna scena duguje ovom dragulju i zašto se ovaj naslov i danas drži neverovatno dobro, uprkos decenijama koje su prošle od njegovog prvog pojavljivanja na Super Famicom (SNES) konzoli.
Od skromnog trgovca do rodonačelnika čitavog jednog žanra
Da bismo razumeli zašto je ova video igra toliko značajna, moramo se na trenutak vratiti u rane devedesete godine prošlog veka. U to vreme, žanr poznat kao „roguelike“ bio je gotovo ekskluzivno vezan za personalne računare. Igre poput kultnog naslova Rogue, a kasnije NetHack i Angband, bile su rezervisane za tvrdokorne entuzijaste koji su bili spremni da pamte desetine komandi na tastaturi i zure u ekrane ispunjene ASCII simbolima gde je malo slovo „d“ predstavljalo zmaja, a taraba zid tamnice.
Koichi Nakamura, legendarni osnivač studija Chunsoft, uvideo je genijalnost te formule, ali je želeo da je prevede na jezik kućnih konzola. Želeo je pristupačnost, prelepe piksel-grafike i jednostavne kontrole na džojstiku. Spajanjem surovih mehanika istraživanja tamnica sa šarenim, toplim i prepoznatljivim svetom Dragon Quest serijala, Chunsoft je napravio remek-delo.
Bez ove hrabre odluke, istorija industrije zabave izgledala bi potpuno drugačije. Iz ove avanture direktno je izrastao celokupni Mystery Dungeon serijal. Bez Torneka nikada ne bismo dobili sjajni Shiren the Wanderer, ne bismo igrali Chocobo’s Mystery Dungeon, a što je najvažnije, nikada ne bi nastao planetarno popularni serijal Pokémon Mystery Dungeon. Upravo zato, povratak ovom izvornom izvoru pruža poseban osećaj, poput posete muzeju u kome su svi eksponati i dalje živi, funkcionalni i spremni da vas nemilosrdno kazne za svaku grešku.
Proceduralni lavirinti, glad i nemilosrdni gubici
Suština gejmpleja na prvi pogled deluje obmanjujuće jednostavno. Svaki put kada Torneko zakorači u tamnicu, raspored soba, hodnika, zamki, blaga i neprijatelja se nasumično generiše. Kretanje i borba funkcionišu na bazi poteza: kad god vi napravite korak, zamahnete mačem ili upotrebite predmet, sva čudovišta na mapi istovremeno prave svoj potez. Ako stojite u mestu i razmišljate šta da uradite, svet oko vas je zamrznut. Nema žurbe, nema oslanjanja na brze reflekse – samo čista taktika, procena rizika i planiranje resursa.
Međutim, nemojte dozvoliti da vas ova prividna smirenost zavara. Ova video igra poseduje mehaniku koja vas neprestano gura napred i sprečava oklevanje, a to je merač gladi. Torneko sa svakim korakom troši energiju. Ako mu stomak postane prazan, počeće da gubi životne poene (HP) sa svakim novim potezom sve dok ne pronađe komad hleba ili neku lekovitu travku. To stvara konstantan pritisak: želite detaljno da pretražite svaki kutak sprata kako biste pronašli dragoceni štit ili mač, ali ako se predugo zadržite, glad će vas dokrajčiti brže od bilo kog zmaja.
Najveća draž, ali i izvor najveće frustracije, leži u sistemu neidentifikovanih predmeta. Kada pokupite magični svitak, napitak u bočici ili prsten, ne znate šta oni zapravo rade dok ih ne isprobate ili ne iskoristite retki svitak za identifikaciju. Više puta sam se našao u situaciji gde sam, sateran u ćošak od strane tri opasna vukodlaka i sa svega nekoliko preostalih poena života, odlučio da popijem misteriozni napitak nadajući se čudesnom izlečenju, samo da bih otkrio da je reč o tečnosti koja me je oslepela ili privremeno paralisala. U tim momentima možete samo da se nasmejete sopstvenoj nesreći, svesni da ste rizikovali i izgubili.
A cena poraza je ovde stvarna i opipljiva. U klasičnom duhu ranih roguelike naslova, smrt u tamnici znači da gubite sav nivo iskustva koji ste mukotrpno skupljali, ostajete bez kompletnog inventara i vraćate se na početak sa nivoa jedan. Za igrače naviknute na moderne kontrolne tačke (checkpoints) i automatsko snimanje na svakih trideset sekundi, ovakav sistem može delovati kao nepotrebno sadistički. Ipak, upravo ta stalna pretnja potpunim gubitkom daje svakoj donetoj odluci neverovatnu težinu kakvu retko koja savremena video igra uspeva da rekreira.
Zašto je petlja napredovanja trgovačke radnje toliko zarazna
Ono što Tornekovu avanturu izdvaja od suvoparnih tamničkih lutanja jeste njen društveni i ekonomski kontekst. Između opasnih ekspedicija, uvek se vraćate u svoje mirno selo. Tu vas dočekuje supruga Nina, topao dom i mala zgrada koja bi trebalo da postane vaša porodična prodavnica.
Sav novac i retke artefakte koje uspete da izvučete živi iz tamnice ulažete direktno u proširenje tog lokala. Gledati kako vaša radnja raste iz skromne kolibice sa dve prašnjave police u velelepnu trgovačku imperiju stvara fantastičan osećaj ličnog postignuća. Seljani počinju drugačije da vas gledaju, asortiman robe se menja, a vi dobijate snažnu motivaciju da ponovo stavite ranac na leđa i siđete još dublje pod zemlju.
Taj kontrast između bezbednog, toplog sela gde vladaju mir i komšijski razgovori, i klaustrofobičnih, mračnih hodnika u kojima iza svakog ugla vreba smrt, stvara savršen ritam igranja. Stalno se preispitujete: „Da li da rizikujem još jedan sprat naniže gde su nagrade veće, ili da iskoristim svitak za bekstvo, sačuvam živu glavu i odnesem plen svojoj porodici?“ Upravo ta večita kockarska dilema drži igrača prikovanim za ekran satima.
Vizuelni šarm šesnaestobitne ere i bezvremenski zvuci
Grafički gledano, igra je pravi spomenik zlatnog doba piksel-arta sa Super Nintendo i Super Famicom hardvera. Sve je puno toplih boja, a animacije Torneka koji se gegucka dok hoda, briše znoj sa čela ili u panici maše rukama kada upadne u zamku, zrače neverovatnom dozom humora i duše.
Čudovišta su posebna priča. Svako ko je ikada voleo Dragon Quest prepoznaće legendarne neprijatelje: osmehnute plave ljigavce (Slimes), šišmiše (Drackies), kamene goleme i oklopljene vitezove. Zbog prepoznatljivog dizajna koji vuče korene iz mange, sukobi nikada ne deluju mračno ili morbidno; naprotiv, igra zadržava vedar ton bajke čak i kada se borite za goli opstanak na dvadesetom spratu.
Muzička podloga zaslužuje posebno priznanje. Melodije su vesele, dinamične i poseduju onaj klasični šarm koji vam se uvuče pod kožu. Čak i kada po pedeseti put čujete istu temu dok pretražujete podzemlje, ona ne postaje naporna, već deluje kao pouzdani saputnik koji vas bodri kroz nevolje. Zvučni efekti udaraca, otvaranja škrinja i upotrebe magija nose onaj prepoznatljivi retro prizvuk koji budi nostalgiju kod svakoga ko je odrastao uz šesnaestobitne konzole.
Kako se klasik drži pred modernim igračima i vredi li ga igrati danas
Kada posmatramo današnje tržište gde dominiraju brze akcione video igrice sa roguelite elementima poput igara Hades, Dead Cells ili The Binding of Isaac, lako je pomisliti da je spori, potezni tempo jednog naslova iz 1993. godine prevaziđen.
Međutim, to je zabluda. Dok mnoge stare video igrice pate od zastarelih mehanika i lošeg interfejsa koji danas deluje odbojno, Tornekov prvenac pati od iznenađujuće malog broja takvih boljki. Pravila su jasna, logika sveta je kristalno čista, a kontrole reaguju momentalno. Sve zavisi isključivo od vašeg strateškog razmišljanja:
-
Da li ćete sačuvati magični štap sa tri punjenja za susret sa najjačim protivnikom na spratu?
-
Da li ćete rizikovati borbu sa malo zdravlja kako biste uštedeli dragoceni lekoviti napitak?
-
Kako ćete pozicionirati neprijatelje u uskom hodniku da vas ne opkole u otvorenoj sobi?
Jedina stvarna prepreka za moderne igrače jeste visoka težina i činjenica da igra apsolutno ne prašta greške. Nema lakog režima, nema postepenog otključavanja pasivnih veština koje vam trajno olakšavaju igru nakon svake smrti. Svaki silazak u podzemlje testira isključivo vaše lično znanje, prilagodljivost situaciji i sposobnost da izvučete maksimum iz resursa koje vam je nasumični generator dodelio.
Igrati Torneko’s Mystery Dungeon danas predstavlja pravo osveženje i podsetnik na vreme kada je dizajn igara morao biti besprekorno utegnut jer developeri nisu mogli da se oslone na grafičke trikove, filmske animacije ili naknadne zakrpe preko interneta.
Ova avantura debeljuškastog trgovca nije samo istorijski spomenik od koga je nastao čitav jedan podžanr, već izuzetno zabavna, pametna i zarazna igra koja će vam bez imalo griže savesti oduzeti sate i dane života. Ukoliko volite taktičke izazove, cenite klasični Dragon Quest šarm i ne plašite se poštenog, ali surovog poraza, Tornekovo podzemlje je mesto u koje morate zakoračiti barem jednom u životu.
