Želeli smo da volimo Die After Sunset. Zaista smo to želeli. Ali ovaj šareni roguelike pucačina nas je drugačije ubedila, odbijajući nas lošim animacijama, lošim mehanikama pucanja i sistemom napredovanja koji nas je potpuno zbunio.
Šteta je što smo, jer verujemo da bi uz neke izmene ovde i tamo, Die After Sunset mogao biti izuzetno zabavan. Sviđaju nam se njegovi živopisni vizuali: ima dašak Fortnite-a ovde, u svojim svetlim, crtanim svetovima. Ali njegovi zabavni dizajni čudovišta – ili kako se ovde nazivaju ‘murkori’ – izdvajaju ga, dajući mu svoj jedinstveni karakter. Nažalost, pucanje u njih uskoro postaje dosadno, bez obzira na to koliko su zabavni i šareni.
Igra Die After Sunset uvek počinje na istom mestu: na plažama Waikikija obasjanim suncem. Sa oko šest minuta na satu pre nego što dođe šef, želećete da sakupite što više nadogradnji koliko možete za to vreme. To znači da treba da završite izazove, oborite neprijatelje i otvorite sanduke. Uspješno završavanje izazova – kao što su zaštita muzeja od napada murkora ili zaustavljanje van kontrole dizalice tako što ćete ubiti neprijatelje koji su ukrali kontrole – može vam doneti malo više vremena na satu, što vam omogućava da se još više ojačate pre nego što šef stigne.
Prvi šef s kojim ćete se suočiti je Murkraken, gigantski svinjski koji puca lazerima iz očiju. Nije previše težak, pod uslovom da ste uspeli da pronađete neku solidnu opremu unapred: nadogradnja oružja gotovo je neophodna, ali je stvar sreće da li ćete je dobiti. Uđite nepripremljeni i brzo ćete videti stranu „kraj igre“, i vratićete se na početak. Ovo je ipak roguelike, pa je ponavljanje deo procesa. Problem je što trajni napredci nisu ništa posebno, i moraćete da uložite značajno vreme u Die After Sunset pre nego što se vaš početni položaj oseća jače nego prvi put kada ste igrali.
Najveći problem sa sistemom nadogradnje igre je taj što čak i kada uspešno završite šefa, ulazite u sledeći nivo iz početka. Da, sve puške ili kul opreme koje ste pronašli – dronovi, bombe i slično – sve vam se oduzimaju. Najzbunjujući deo ovog odlučivanja je taj što vam poraz šefa čak i daje sanduk sa plenom. Dakle, otvorite taj plen i bum: odmah vam se oduzme. Jednostavno ne možemo da shvatimo. Subsequentni nivoi su takođe teži, sa novim vrstama neprijatelja i težim izazovima, tako da bi vaše prikupljene nadogradnje bile korisnije nego ikada.
Svaka trajna valuta za nadogradnju – roza sluz – koju ste do tada zaradili, barem se odmah naplaćuje, što je nešto. Tokom nivoa, možete posetiti tačku za polaganje kako biste se osigurali da ne izgubite sluz – pod uslovom da možete pronaći tačku za polaganje, naravno. Inače, kada umrete, izgubićete veći deo nje, što čini otključavanje trajnih nadogradnji još napornijim.
Ali bez obzira na to koliko čudne bile progresivne karakteristike Die After Sunset – ili njihov nedostatak – na kraju su mehanike pucanja te koje kritikuju igru. Jasno je da je ovo napravljeno uzimajući u obzir igranje tastaturom i mišem, i na konzoli nisu napravljeni nikakvi kompromisi za nameravanje kontrolerom. To je najbolje rečeno haotično, pri čemu puške imaju vrlo malo osećaja iza sebe. Nišanjenje kroz nišan je uglavnom beskorisno, jer vam stvarno ne nudi veću preciznost. Opcija za omogućavanje neke vrste asistencije za nameravanje na konzoli značajno bi pomogla, ali u formi opcija dostupnih za pristupačnost apsolutno ništa nije dostupno.
Sreli smo i druge probleme. Misija u kojoj su se neprijatelji povećavali uzrokovala je ozbiljno usporavanje; jedan neprijatelj je slučajno postao neuništiv nekoliko sekundi; i ako uzmete mitraljez, možda ćete otkriti da vaš lik drži bočno, što dodatno otežava nameravanje. Sve u svemu, manje nego idealno.
Počeli smo ovu recenziju govoreći da smo hteli da volimo Die After Sunset, i to je tačno: ovde ima mnogo toga što bi moglo biti dobro, uz malo više rada. Ali u njegovom trenutnom stanju, njegov šareni, zabavan svet je bačen na loše puške i neshvatljiv sistem napredovanja. Zaista volimo izazov roguelike igara, ali ova nas malo motiviše da se stalno vraćamo.