S vremena na vreme, naići ćete na malo poznati dragulj koji će vas iznenaditi. Nažalost, Antrology of Fear nije jedna od tih igara. Zapravo, jedino iznenađenje koje biste mogli doživeti tokom igranja bilo bi kako uspeva da bude toliko derivativna, a istovremeno potpuno neinteresantna. Prelazak već viđenog zapleta koji je već mnogo bolje izveden, isporučen sa horor „strašenjem“ koje ne bi uspelo ni da smrzne kozu.
To ne znači da ovde nema ničega vrednog ili da je loše napravljena. Antrology of Fear je prilično dobro konstruisana igra sa nekim kompetentnim elementima. Nažalost, to je otprilike toliko koliko komplimenti mogu ići, jer je ukupni paket jednostavno zaboravan. Kada je sve rečeno i urađeno, moja dugotrajna misao o Antrology of Fear je da barem mogu preći na nešto drugo.
Sam naslov Anthology of Fear je donekle zavaravajući. Obično, to je kolekcija priča ili tekstova, što stvara utisak više kratkih priča. Realno, ova igra se sastoji od dve priče, eventualno tri. Počinjete istraživanje nestanka svog brata u (pogađate) centru za lečenje mentalnog zdravlja.
Do sada, tako dosadno. Dok istražujete sada pustu ustanovu, pronaći ćete trake i dosijee koji otkrivaju misteriju. Dve trake omogućavaju razvoj drugih priča. Prva je tipa ukletog hodnika/kuće, slična Madison ili PT. Druga je malo zanimljivija, dok se odmotava najgora noćna mora majke pred njenim očima.
Na kraju, priče kulminiraju u nekoj vrsti kohezivnog narativa gde se niti spajaju i sve se isprepliće. Da nije činjenice da igra prepisuje svaki element priče iz gotovo svake horor kliše priče ikada, bilo bi zapravo prilično u redu. Nažalost, doslovno je amalgamacija klišea koje smo videli desetine puta ranije, i nije dobro rukovana.
Prikazi mentalnog zdravlja su najmanje oskudni i u najgorem slučaju uvredljivi. Trauma je osnovna karakteristika žanra, a Anthology of Fear loše obrazlaže njeno uključivanje. Zapavo, jedva pokušava da to opravda. Raspadne se na više mesta i uglavnom je bila veoma zaboravljiva. Ne obazirite se na štamparske greške u pisanim beleškama i bezlično glasovno glumljenje.
Dakle, priča nije vredna posebnog pisanja, ali šta je sa jezivim trenucima? Ipak se zove Anthology of Fear, pa koje pametne, kompleksne metode koristi da natera tvoj amigdala centar na strah? Ništa. Doslovno, ovo možda bude jedna od najmanje jezivih horor igara koje sam igrao. Čak me iznenađuje što je navedena kao „survival horror“, jer praktično nema prisutnih elemenata preživljavanja. Osim ako računate samo „preživljavanje“ igranja same igre.
Hodate hodnicima, pritisnete X na predmetima, povremeno rešavate puzzle koji oduzimaju mozak, i šetate još malo. Možete očekivati uobičajeni niz jezivih događaja – zidovi koji se iznenada pojavljuju, manekeni koji su mutilirani i objekti koji se pomeraju izvan vidokruga. Blagi problem je što su svi ti događaji užasno predvidljivi. Nisam stručnjak za horor, ali Anthology of Fear me jedva naterao da se trznem.
Ništa ne pomaže ni činjenica da se možete doslovno kretati brže kroz okruženje nego što igra planira, omogućavajući vam da zaobiđete tzv. trenutke straha. Sve to ostavlja osećaj nedostatka. Ni u jednom trenutku nisam se osećao preplavljenim, zastrašenim ili čak napetim. Horor je toliko uobičajen da bi slobodno mogao biti fabrički proizveden i nazvan „Strah 101“.
Takođe, naišao sam na problem u dva navrata gde se jedan fijok koji bi trebalo da se otvori, nije otvarao. Neverovatno, to je potpuno zaustavilo napredak. Nisam mogao razrešiti slučaj jezive bolnice ne zbog strašnih entiteta, već zbog zaglavljenje fijoke. Zaista jezivo. Drugi problem bio je mini-igra koja je bila tako loše komunicirana i nejasna da sam pomislio da je došlo do greške. Nije, jednostavno nije bila pravilno implementirana.
Da li je bilo nekih očuvanih kvaliteta za Anthology of Fear? Pa, na vizuelnom nivou, ovde postoje neke zanimljive ideje. Sladak plišani medved deteta unakažen ljudskim očima i zubima? Recept za zastrašujuću atmosferu zaista. Upotreba boja i kreativni aranžmani unutar određenih prostorija čine dosta da pokušaju podići ovu inače ispodprosečnu igru.
Što se odnosi samo na deo igre sa majkom. Institut kojim lutate kao detektiv je sterilan kao lekarska igla. Kuća koju istražujete je doslovno jedan hodnik ispiran pola tuceta puta. Međutim, postoje neki vizualno upečatljivi segmenti koji uključuju manekene, i to nečesto.
Da je ovo ukleta kuća, bila bi rolerkoster blago uzbudljivih vrhunaca i očajno depresivnih padova. Stil je takođe hendikepiran činjenicom da je interakcija s objektima često nespretna i komplikovana. Vaša kamera prirodno klacka čak i kada se ne krećete, pretpostavljamo da je to nuspojava sve te „straha“ koji se dešava.
Sve što ovo radi, međutim, je polako vas sve više izazivati dok očajnički pokušavate da prebacite prekidač za osigurač, ali ne možete, jer kamera ne prepoznaje da ste iznad njega. Nema veze s natprirodnim entitetima ili nadrealnim noćnim morama, prava agonija je suočavanje s ovim nepodnošljivim interfejsom.
Postoji malo toga što vam zaista mogu reći o Anthology of Fear, takav je njegov neuspeh da ne izaziva nikakvu stvarnu reakciju. Ovo je igra koja traje manje od dva sata, zasnovana na otvoreno linearnom hodanju, sa malo ili nimalo faktora straha i izvedenom, neinspirisanom pričom. Postoje neki pristojni vizuelni delovi, koji razbijaju inače dosadnu atmosferu.
U teoriji, postoji vrednost ponovnog igranja u prikupljanju predmeta i dokumenata. Međutim, trofej za prikupljanje je oštećen, jer kada umrete i ponovo prikupite isti, trofej se ipak pojavljuje. Isto važi i za dokumente, jer niko nije uspeo da ih sve pronađe. Što, s obzirom na to da se ovaj igra može završiti za manje vremena nego što meni treba da operem sudove, nije verovatno zbog ljudske nesposobnosti.
Možda bi bilo bolje prati sudove nego ponovno igrati igru, tako da toga ima. Anthology of Fear funkcioniše. To je kompetentna igra koju su napravili ljudi koji očigledno imaju određeno iskustvo u razvoju stabilnog naslova. Nažalost, ovde ima vrlo malo toga za zaista preporučiti. Ako ste ogromni fan horora i želite probati sve… igrajte Luto demo umesto toga.
Ovde ćete pronaći samo ispražnjenu ljusku svake bolje horor igre koja je postojala. Ostavite ovu instituciju da bude zaboravljena u istoriji, gde joj je i mesto.
